Кад пси преду, а мачке лају

Графички атеље „Дерета” објавио је романескни првенац Виде Црнчевић-Басаре „Прекомерна употреба силе”. У штурој биографској белешци пише само да је завршила Факултет драмских уметности – Одсек драматургије и да је до сада „гледала своја посла”.

Роман „Прекомерна употреба силе” ушао је у ужи избор за Нинову награду и „Виталову” награду „Златни сунцокрет”.

Роман говори о деведесетим годинама прошлог века, али не описује догађаје, већ судбине људи. Описује жртве једне погубне политике?

Радња је смештена у деведесете, па тако роман говори и о тим годинама. Деведесете су сувише јаке и симболичне, исувише их се добро сећамо, да бих могла да кажем да су оне само миље, или сценографија моје приче. Приче о осетљивим, тананим људима, смештеним у сурове услове и сурово време. Деведесете су као јако осветљење на сцени, неумољиво бљештаво светло које дозвољава да се боље виде све ране и патње мојих јунака. Политика није директно третирана као тема романа, али, њене последице свакако јесу. Довољно је рећи да је један мушки лик жртва такозваног „вијетнамског синдрома”, и да тај његов синдром доноси нову жртву.

Наслов романа је „Прекомерна употреба силе”, јер је има свуда око нас, али прекомерна употреба силе је и – неосновани оптимизам. Чега данас има више?

Има их подједнако. Људи или падају под теретом судбине, или је игноришу, гурају под тепих, надајући се да ће неким чудом бити боље. Када би било другачије, када би људској природи било примерено да објективно сагледа проблеме, они би били десетковани. Али, нажалост, објективност није одлика људског рода. Да јесте, овај свет би се праволинијски кретао напред, оптерећен само нужним задацима. И бојим се да не би било књижевности, ни уметности, уопште.

Јунаци деведесетих су панкери, хевиметалци, наркомани, лезбијке... Пред најездом полусвета – нормални људи су се повлачили?

Ја ове набројане групе људи никако не сматрам полусветом, нити као њихову супротност видим некакве „нормалне људе”. Моја књига је на страни племенитих људи, савијених под теретом стварности. А да ли су они панкери, лезбијке, или већ нешто треће, то их никако вредносно не одређује. Напротив, полусвет у мојој књизи су две домаћице, један зубар, један лик из теретане, интелектуалац из Лакташа...

Живот сурово троши јунаке романа. Да ли је то само због страхота рата, у окружењу, или има и других разлога?

Свакако да има и других разлога. То су њихови компликовани унутрашњи светови, који се тешко уклапају у страхоте живота. То су људи који би сличне проблеме имали и у златно доба Холивуда, али, ја тамо нисам била, па сам изабрала познат ми миље. А деведесете, понекад нам се свима с правом чини да баш и нису иза нас. Још смо осветљени њиховим светлом, и то се, нажалост, не може назвати „ретро”.

Неименоване жртве, и овог последњег рата, биле су узалудне. По који пут?

Што сам старија, све више верујем да су жртве рата увек узалудни део неумитне судбине човечанства. Рат није видео игрица, он је састављен од појединачних судбина, које поништавају било какву оправданост ратовања.

С великим симпатијама говорите о Лази К. Лазаревићу, чије име носи једна од београдских болница, у којој завршавају неки од јунака романа?

Лаза Лазаревић је можда најчешће спомињани српски приповедач у савременом нам животу. Мало-мало, па неко заврши у „Лази”, или коментаришемо иза његових леђа да му је тамо место. И често је то истина. Понекад ми је било жао што се тако диван писац повезује са једном страшном установом, али сам, пишући роман размишљала о томе, и имала потребу и да поделим са читаоцима своје размишљање. И о Лази Лазаревићу, а и о болници „Лаза Лазаревић”, у којој нико не би волео да заврши. Али, неки морају.

Један од јунака романа каже: „Туга је највећи терет”. Ми се одавно не смејемо, има ли нам спаса?

Ја се лично много смејем, али, не знам има ли нам спаса. Тешко питање, не би ваљало да верујемо да нема.

Многи јунаци романа размишљају о самоубиству. Јесмо ли ми суицидан народ?

Не знам како стојимо на лествици суицида као народ. Верујем да скоро сваки човек бар понекад размишља о самоубиству. Што су прилике теже, човек размишља како да се извуче, да „збрише”. Срећом, велика већина остаје у игри, самоубиство буде само идеја у очајању. Што је више разлога за страх и очајање, то је више суицидних идеја.

Посебан квалитет књиге је хумор, иронија, парадокс. У роману пси преду, а мачке лају?

Када у овој књизи не било хумора, била би нечитљива. Срећом, па га има. Пси преду и мачке лају, али само у сну наше јунакиње. Драго ми је да је мој роман препознат као духовит, мада, свакако није смешан, већ тужан.

Књига је пуна дијалога и веома погодна за претварање у драму или филм. Да ли сте о томе размишљали?

Волим да се изражавам кроз дијалог, уосталом, ја сам по образовању драматург. Овога пута написала сам прозно дело, али, наравно да би ме радовала позоришна или филмска адаптација. Екстремне ситуације, када живот и људи више него иначе примењују силу, добре су подлоге за многе сјајне романе и филмове.