Политичар и уметник су старозаветна браћа

Добитник Нинове књижевне награде критике за најбољи роман 2011. године је новосадски писац Слободан Тишма за књигу „Бернардијева соба” (издање Културног центра Новог Сада). Тишма је доказан и као успешан песник, концептуални уметник и рок музичар, аутор је седам књига поезије и прозе. Јунак његовог награђеног романа „сувишни је човек” који свој стан уступа необичним гостима, док сам обитава у олупини старог аутомобила, маштајући о облицима једне посебне собе. „Лепота је непоткупљива, не можете је купити на аукцији. Можда је баш због тога мој јунак тако инертан, он подсвесно зна да ће лепота доћи сама на праг. Ако пак буде јурио доживљај, ништа од тога”, каже Тишма за наш лист.

Кључна симболичка слика Ваше приповести је соба, као простор интиме и богатства унутарњег света, али и бекства, изолације, усамљености. На који начин ово место обликује Вашег главног јунака Пишту, а како, са друге стране, оно ствара њега?

Боље би било рећи, као испуњени простор или као настањени простор, пошто је познато да празног простора нема. Романчић почиње оном већ чувеном реченицом која има само једну реч која је и субјект и објект и предикат: Тело. Па затим долази друга: Оклоп. Свет је  нека врста тамнице, пуно тога се нагурало,а са друге стране је бескрајан, дељив је до бесконачности. Тело, људско, је тамница душе, то је позната Платонова прича, а тамница тела је пећина, дакле, соба. Соба је додуше подељена четворокрилним вратима кроз чија млечна стакла наслућујемо штошта,али не видимо ништа јасно осим апстракције, тј. геометрије. Зато је намештај у „Бернардијевој соби” и дизајниран у форми геометријске апстракције. Леп је,али је неудобан. У том смислу, Пишта је асиметричан, измештен је у олупину аутомобила, покушава једног тренутка да ту љуштуру подигне у собу, да споји тело са већ насељеним простором собе. То је нека врста парадокса, иако наука тврди да је тако нешто могуће, да више ентитета запоседа исти простор. Могуће је,али није пријатно.

Као контрапункт савршеној Бернардијевој соби налази се поменута олупина „мерцедеса”. Она је, пак, део Вашег особеног поимања урбаног, које се мистично шири у метафизичко, неухватљиво?

Ауто је покретна кућица, тај предмет повезује становање са лутањем. У овом случају ради се о олупини без точкова, дакле, функција лутања је угашена. Такав ауто је чун извучен на жало универзума. Основни проблем сваког материјалног предмета, дакле, тела је неодредивост граница, докле се нешто простире, то је тешко рећи. Олупина је и временска машина, спиритуална кутија, пошто представља Пиштин скровити кутак за враћање у прошлост. Ту он оживљава неке битне моменте из свог пређашњег живота, али их и трансформише, подиже их на један виши ниво задовољства. Отуд је унутрашњи простор олупине синестезија мириса, боја, звукова и укуса. Све се стапа у један неописиви угођај на ивици халуцинације.

Већи део Пиштине личности пасиван је, женствен, музикалан, док су на другој страни његови станари – бивши политичари и књижевник, припадници света мушкараца, моћи. Постоји ли између света моћи и света уметности јасно разграничење?

Уметност је такође као и политика подручје воље за моћ. Политичар и уметник су браћа, и то старозаветна. Пишта на једном месту додуше каже да се између моћи и лепоте треба увек определити за лепоту, но, то је само његова несувислост, памет му није јача страна. Моћ је чудна и њено појављивање не мора уопште изгледати моћно. Постоји та игра, економисање снагом, претварање и одлагање да би се већ следећег тренутка обрушила свом силином, све су то естетске карактеристике које моћ поседује, дакле то је неразлучиво, као принцип јина и јанга. Сви добро знамо да је политика нека врста уметности, политички чинови могу имати естетску димензију, као што је и уметност нека врста политике, има своје интересе и сферу деловања, има средства и метод како да се оствари. На пример, да је политика конструисање моћи, а уметност деконструисање моћи, једно без другог не иде. Различита им је само метода. А те приче о нежности, о немоћи, све су то Пиштина самообмањивања, његова игра са самим собом, како самог себе прескочити, како самог себе надмудрити.

Део тих игара је и његов одлазак у природу, доживљај радости на импровизованом крсту, за који се плаћа. У којој мери је реч о световној иронизацији сакралног, и колико је јунак модерни светац у нашем изгубљеном свету без Бога, нови Прометеј?

Јесте. Иако он се не одриче, он је све изгубио. Све осим мајке. Мајка се не може ни стећи ни изгубити. Али ту имамо кућу у ноћи и кућу по дану. Битна је атмосфера, музика ноћи као пејзаж. Дан је профан и све обезвреди. Али и илузије имају вредност, јача илузија има већу вредност. То је та неонска реклама која светли и по дану и још у шуми. А по дану ништа нема за џабе, иако цена није превисока. Све је илузија, сакралност, профаност, свеједно. Религиозност без Бога или Бог без религиозности? Пишта није верник, али ако плати мало, може заузети место Бога, доспети на сам крст, може имитирати Христа или Прометеја. Само мало је потребно па да се искочи из устаљеног реда ствари, поготово у шуми где стазе врлудају. Лако се постаје одметник или, боље рећи, отпадник. Но, можда се он  побунио без разлога. Ипак то misererenobis одјекује у њему, то сапатништво, о томе не одлучује он. Прометеј или Христ? Распетост, свакако.

У онеобиченом свету Вашег романа, грешка је благослов, кварење води богаћењу. Како објашњавате овај однос?

Волим понекад да пренесем нешто из филма у моју прозу. При крају романа Пишта прича како је гледао филм „Одисеја у свемиру 2001”. Компјутер Хал је отказао послушност, на шта је посада реаговала тако што га је искључила. Убили су га! Поставља се темељно питање: да ли се Хал покварио или се побунио? Како можемо одредити да ли је у питању грешка у систему или ремећење које долази споља. То је непојмљиво. Немамо никаквих доказа да Хал није индивидуа, да је само машина. Свака грешка је побуна, индивидуални чин, и она се придодаје суми океанског богатства, јер она нема господара.