Бродови су им као кућа

КОСТОЛ КРАЈ КЛАДОВА – Велика европска река Дунав одредила је судбину многих људи који живе крај њених обала. У приградском насељу Костол крај Кладова готово да нема породице која није дала бар једног лађара. Љубав према реци, пловидби на бродовима и белој капетанској униформи овде се преноси с колена на колено. Зато и не чуди што на пловилима Југословенског речног бродарства, праховске "Крајине" и под иностраним заставама стасава и четврта генерација "речних вукова".

У домаћинству Јована Д. Бунића (82) капетана у пензији дединим стопама, пре двадесетак година кренуо је унук Јовица Николић, сада запослен на командном торњу бродске преводнице у ХЕ "Ђердап 1", а о далеким путовањима и воденим пространствима размишља и праунук Иван Николић, ученик осмог разреда ОШ "Вук Караџић" у Кладову.

– Као дете, гледајући са обале парне лађе како плове Дунавом кроз Ђердап, рекао сам мајци да ћу постати бродарац – започиње причу за новине најстарији члан породице Бунић, још витални Јован. На брод Југословенско-совјетског паробродског друштва укрцао сам се одмах по женидби 6. септембра 1948. године и за радни век прокрстарио цео пловни ток Дунава од Регензбурга до Сулине и Измаила. Био сам на "Славонији", "Словенији", "Ђурђеву" и другим бродовима и пуних 30 година "пекао" тежак, али леп бродарски занат. Најтежа су била одсуствовања од куће, која су трајала и по четрнаест месеци. Кризних педесетих година, у време Информбироа, сећам се да је доста наших људи побегло са брода, остајући у Немачкој. Мене је срце увек вукло кући где су ме чекале супруга и ћерка. Када би могла да се врате она добра, стара времена, у којима је на Дунаву било много лађара и посла, па се солидно зарађивало и живело, сваком бих препоручио да крене мојим путем.

Породичну традицију на реци наставио је унук Јовица Николић (41). Од 1988. до 2001. године и он је, попут деде имењака, радио у Југословенском речном бродарству. Не спорећи да је лађарски посао занимљивији од овог садашњег, додаје, ипак, да је одлучио да сиђе на копно. Већ пету годину, из птичје перспективе, са командног пулта у торњу који се налази изнад наше бродске преводнице у ХЕ "Ђердап 1" Јовица даноноћно контролише пролазак бродова и конвоја кроз велике "гвоздене капије".

– Ко се једном напије дунавске воде остаје заувек лађар. Иако сам се пре неколико година искрцао на обалу, себе и даље, заиста, сматрам бродарцем. Садашњи мој посао је неупоредиво лакши, јер пратим организацију пловидбе у ђердапским језерима узводно и низводно од бране на Дунаву – додаје Јовица.

Понесен прадединим и татиним причама о згодама на палуби, лађарском другарству, градовима и земљама које су на вишедневним путовањима прошли, себе на броду све више види и најмлађи, четрнаестогодишњи Иван. Ове благе зиме у Костолу често се може видети како са прадедом силази до обале и посматра усидрене конвоје на нашој и румунској страни реке код града Турн Северина и машта о повратку некада чувене дунавске флоте.