Суптилни лирски реалиста

Мокра Гора, Мећавник- Студенти филма, учесници и гости 5. Кустендорфа, сусрели су се и са великим турским аутором Нуријем Билге Џејланом, суптилним лирским реалистом, који је за своје филмове „Касабе”, „Мајских облака”, „Хладан”, „Поднебља” и „Три мајмуна” освојио више од педесет међународних филмских награда. Кустендорфска „Ретроспектива великана” посвећена је баш њему, а овај програм укључује и Џејланов последњи филм „Било једном у Анадолији”, за који је на Канском фестивалу освојио Гран при.

Поново је реч о још једном, у визуелном смислу, Џејлановом ремек-делу, о причи у чијој је позадини једна сумњива смрт, испричаној у спором ритму, кроз коју аутор слика стање друштва и (не)моралну скалу појединаца на одговорним местима у турском друштву...

Овај филм рађен је на основу сећања на истините догађаје, јесу ли то сећања из детињства, јер сте и Ви сте одрастали у руралној области?

Познајем те људе веома добро, те мале градске бирократе за које је живот права борба, који су изоловани од локалне заједнице да би, колико-толико, обављали своје послове са што мање пристрасности јер раде са људима које веома добро познају. Ти мали бирократи друже се само међу собом, а не са сељанима, што борбу за власт и превласт чини напетијом и прљавијом, јер свако покушава да понизи оног другог. Прича овог филма јесте истинито сећање, али не моје лично, већ мог косценаристе, доктора. У Турској да би сте добили лиценцу морате да проведете најмање две године радећи у удаљеним местима у Анадолији. Мој косценариста доктор је све то прошао и заиста је прошао искуство из наше приче. Догодило се убиство и они су целе ноћи били у потрази за телом.

Наслов филма алудира навестерн, а и структура филма је слична вестерну?

Иако волим филмове Серђа Леонеа нема референци његових филмова у мом остварењу, мада опис турски-вестерн звучи примамљиво.

Има у њему и елемената филм- ноара, али и необичног хумора?

Жеља ми је била да снимим што реалистичнији филм, а прави живот често је црн, али и веома смешан.

У сваком филму, па и у овом, могу се пронаћи елементи Чехова?

Да, заправо у свиммојим филмовимаверујем да постојиелементЧехова, јер Чехов јеписаотоликоприча готово о свакој животној ситуацији, а ја их све много волим. Мождаје онутицао наначин на који и самгледам на живот. ЖивотследиЧеховаза мене. После читањаЧехова, почињете да видитеоко себе исте врсте ситуацијау животу.

„Било једном у Анадолији” је филм са пуно дијалога, малих разговора међу људима које ви желите да саслушате?

Да, у малом градуљуди судругачији.Онивам показујудруги деоживота. Из тих, на око, неважних разговора можете много да научите. Уколико живите у великом граду мислим да пропуштате нешто у животу.

У предходним филмовима било је мало речи, да ли зато што можда мислите да се људибоље изражавају безречи?
Не трудим се ја да моји ликовићуте, већ сматрам дадијалогтреба третиративеома опрезно.Много сам то истраживао. Снимаосам многеразговореу циљуда разумем природутога и схватио да разговор често не следи логичаннапредак. Дијалог у филму, чак и ако га користите, не би требало дабуде такологичани неби требало даносимного информација отајнамафилмаилизначењуфилма.Трудим се даискажемзначењефилмабез дијалога, већ ситуацијама, гестовима, сликом.

Визуелна снага краси сваки Ваш филм, бавили сте се фотографијом, али када је уследио тај тренутак да се из света фотографије преселите у свет филма?

Не сећам седобро, али у то временије биловидео камере, тако да је идеја офилмубилавеома тешка.Филм је био урукамасамопојединих људи. Чак иза времеслужења војног рока, дуго после факултета, и даље сам размишљао о снимању филмова, али сам се и даље бавио фотографијом. Мислим да јечитање књигао филму била одлукакоја је промениламој живот. То је биочитање аутобиографије Романа Поланског, чији ми је живот у тој књизи изгледао авантуристички. Почео је од апсолутне нуле у нацистичком логору, а стигао је до Холивуда. И тада сам купио камеру, мада је од тада требало да прође чак десет година да бих снимио свој први, кратки филм у којем је играла цела моја породица. После тога било је лакше.

У Вашим првим филмовима, у трилогији, радили сте баш све: сценарио, режију, фотографију, монтажу, продукцију, дистрибуцију. Превише за једног човека или уживање у раду?

Никада нисамрадио надругимфилмовима, као помоћник директораили било шта, тако да никадаи нисамимао сазнањао томе како другиредитељи то раде. Научио сам све из књига, а не из праксе. Сваки аспект филма, укључујући и продају и маркетинг. Сећам се да су се у Кану сви чудили што лично преговарам о дистрибуцији. Сада тако више не радим. То јенепотребно,алиу то време, желео сам све да знам.Мислим даредитељ треба да знамноге ствари, а посебно технички аспект филма, иначе стеробтехничког дела екипе.Ако знатетехничке аспекте, можете да директно комуницирате са њима.

Ваш филм „Три мајмуна” готово личи на експресионистичку слику?

Не знам. Заправо, ја не волим експресионизам, превелико исказивање осећања, више волим импресионизам. Међутим, многи критичари су рекли да је овај филм експресионистички и можда су у праву. Волим да будем суптилнији и скривенији, јер је публика тада активнија. Што се тиче боја, природно је да свако види нешто друго. Када гледам на свет, то је нека врста онога што видим. Моја фотографија може да има утицаја на то. Када сам ангажован у градирању боја, не схватам да се можда од неких ограђујем, а да неке изолујем.

У првим Вашим филмовима често су уз Вас лично глумили и чланови Ваше породице?

Они су то стоички подносили, али су имали жељу да ми помогну и олакшају ствари, а нису били свесни колико су допринели аутентичности и уверљивости ликова. Ми се сви међусобно добро познајемо и осећамо, и зато су они били веома добри и поуздани сарадници...