Покоравање Лукашенка

Новогодишњи нафтни спор између Москве и Минска, по свему како се одвијао, неодољиво је подсетио на слична дешавања на прелазу између 2005. и 2006. Разлика је само у томе што је овога пута уместо Украјине на мегдан Русији изашла – Белорусија.

 У оба случаја све је почело одлуком руског монополског произвођача "Гаспрома" да партнерима из бивше заједничке совјетске домовине наметне тржишну цену гаса. Што ближу оној коју већ годинама плаћа цела западна Европа, а која је одавно превисила бројку од 265 долара за хиљаду кубних метара.

Суштина овог другог неспоразума који се пренео и на терен трговине нафтом, међутим, највећим делом лежи у вишегодишњем неадекватном функционисању Руско-белоруске уније. Подсетимо, идеја о обједињавању две државе у нову функционалну целину појавила се 1996. и одмах је прихваћена од стране тадашњих највиших руководилаца две земље – Бориса Јељцина и Александра Лукашенка. Нацрт интеграционог документа двојици лидера је предат почетком 1997.

Тешки преговори

Како се, међутим, испоставило, предлог је садржао многе неприхватљиве одреднице за Москву. Документ је, између осталог, предвиђао стварање "наддржаве" са новим уставом, парламентом и извршном влашћу, којој би били подређени устави и сви органи држава чланица. На месту председника новог субјекта на сваке две године смењивали би се председници Русије и Белорусије, с тим што би први мандат припао Лукашенку.

Јељцин, који је и иначе био изузетно властољубив, овако нешто није ни могао, ни смео да дозволи. Тешки разговори вођени више месеци потом окончани су компромисним договором који је и довео до садашње нефункционалности уније.

За разлику од Јељцина, Владимир Путин никада није био претерано наклоњен оваквом договору, али је поштовао потпис свог претходника. Уосталом, о томе говори и податак да од свих бивших совјетских република, чак и после новогодишњег поскупљења, Белорусија за руски гас и нафту издваја најмање пара. У међувремену, Русија се издигла до позиције енергетске суперсиле и своје унутрашње и спољнополитичке проблеме почела да решава ослањајући се управо на тај статус.

Са друге стране, белоруски буџет и животни стандард просечног грађанина, као и политички опстанак Лукашенка, и те како зависе од ниских цена енергената. Од јевтине руске нафте у белоруски буџет се, на пример, само током 2006. слило 3,7 милијарди америчких долара. Није стога ни чудно што је затварање вентила на цевоводу "Дружба", којим руска нафта преко Белорусије тече ка западној Европи, оцењено као одговор Минска на новогодишњи ценовно-политички притисак Москве.

Покушај "покоравања Лукашенка" различито се тумачи у Москви и осталим светским метрополама. Чињеница је да Руско-белоруска унија не може да опстаје на садашњи начин, без заједничке економске стратегије и заједничке валуте, и уз Лукашенкову својеглавост. Тренутно, све се своди на помоћ моћнијег суседа слабијем, у замену за задржавање руских војних капацитета (првенствено противракетних) на територији Белорусије и увоз прехрамбених производа. Путинов циљ је, превасходно, да обезбеди адекватно функционисање уније и, по могућности, већ ове године потпише са Минском договор о стварању чвршће заједнице. Па можда и укључивање Белорусије у састав Руске Федерације.

Управо то плаши Запад. Наиме, нова држава морала би да има и новог председника, а то место, по природи ствари, не би могло да припадне никоме другом до Владимиру Путину. Дакле, уместо Белоруса из Јељциновог времена, на челу заједнице нашао би се Рус. У том случају подразумеване измене устава не би више биле толико спорне. Али ни продужење "путиновске епохе" од чега се многима у Европи и САД просто "диже коса на глави".

Енергенти уместо ракета

Нема никакве сумње да Русија енергенте користи као оружје не би ли заузела што повољнију стартну позицију за време које долази. Такву прилику, уз све ризике, не би пропустила ниједна озбиљна држава, а поготово не она која себе види као суперсилу. Оно што разликује стратегију Москве од стратегије других јесте то што из Кремља у ову битку не шаљу ракете, тенкове и војнике, и не окружују се непријатељски расположеним народима. Све је препуштено политичарима, пословним људима и вештим преговарачима.

Вишегодишње Путиново дружељубље са државницима који су свет водили протеклих година је на измаку самом чињеницом да многи од њих више нису светски играчи, док преосталима силазак са велике сцене предстоји већ у наредних годину дана. Уколико би актуелни шеф највеће државе на планети свој политички живот продужио као председник још веће и моћније Руско-белоруске уније, за неке од западних "новајлија" би то могао бити претежак изазов.

И тако испада да су Европљани и Американци, силом прилика, постали болећиви према бившим совјетским републикама. Јер како друкчије објаснити брзо изражену спремност да се подржи незадовољство "угрожених" уз истовремено немо завлачење руке у сопствене џепове и редовно плаћање рачуна пристиглих из централе руског гасног гиганта. У кампању се укључују сви – од ЕУ, Савета Европе, НАТО-а, САД, најближих суседа па до крајњих потрошача, невољних да трпе туђе размирице. Једни прете, други нуде помоћ, трећи се позивају на "правду"... Сви при томе као главног кривца означавају руководство у Москви. Лукашенко више није "последњи европски диктатор", како је то, својевремено, рекла Кондолиза Рајс, амерички државни секретар.

--------------------------------------------------------------------------

Ко колико плаћа

Однос Русије према бившим совјетским републикама најбоље се може видети кроз цену гаса коју појединачно плаћају. Тако Естонија, Летонија и Литванија за хиљаду кубних метара морају да издвоје 240 америчких долара. За исту количину Азербејџан и Грузија морају да плате 235, Молдавија 170, Украјина 130, Јерменија 110 и Белорусија 100 америчких долара. За потрошаче у западној Европи одређена је цена која већ премашује 265 долара за хиљаду кубних метара гаса.