Pokoravanje Lukašenka

Novogodišnji naftni spor između Moskve i Minska, po svemu kako se odvijao, neodoljivo je podsetio na slična dešavanja na prelazu između 2005. i 2006. Razlika je samo u tome što je ovoga puta umesto Ukrajine na megdan Rusiji izašla – Belorusija.

 U oba slučaja sve je počelo odlukom ruskog monopolskog proizvođača "Gasproma" da partnerima iz bivše zajedničke sovjetske domovine nametne tržišnu cenu gasa. Što bližu onoj koju već godinama plaća cela zapadna Evropa, a koja je odavno previsila brojku od 265 dolara za hiljadu kubnih metara.

Suština ovog drugog nesporazuma koji se preneo i na teren trgovine naftom, međutim, najvećim delom leži u višegodišnjem neadekvatnom funkcionisanju Rusko-beloruske unije. Podsetimo, ideja o objedinjavanju dve države u novu funkcionalnu celinu pojavila se 1996. i odmah je prihvaćena od strane tadašnjih najviših rukovodilaca dve zemlje – Borisa Jeljcina i Aleksandra Lukašenka. Nacrt integracionog dokumenta dvojici lidera je predat početkom 1997.

Teški pregovori

Kako se, međutim, ispostavilo, predlog je sadržao mnoge neprihvatljive odrednice za Moskvu. Dokument je, između ostalog, predviđao stvaranje "naddržave" sa novim ustavom, parlamentom i izvršnom vlašću, kojoj bi bili podređeni ustavi i svi organi država članica. Na mestu predsednika novog subjekta na svake dve godine smenjivali bi se predsednici Rusije i Belorusije, s tim što bi prvi mandat pripao Lukašenku.

Jeljcin, koji je i inače bio izuzetno vlastoljubiv, ovako nešto nije ni mogao, ni smeo da dozvoli. Teški razgovori vođeni više meseci potom okončani su kompromisnim dogovorom koji je i doveo do sadašnje nefunkcionalnosti unije.

Za razliku od Jeljcina, Vladimir Putin nikada nije bio preterano naklonjen ovakvom dogovoru, ali je poštovao potpis svog prethodnika. Uostalom, o tome govori i podatak da od svih bivših sovjetskih republika, čak i posle novogodišnjeg poskupljenja, Belorusija za ruski gas i naftu izdvaja najmanje para. U međuvremenu, Rusija se izdigla do pozicije energetske supersile i svoje unutrašnje i spoljnopolitičke probleme počela da rešava oslanjajući se upravo na taj status.

Sa druge strane, beloruski budžet i životni standard prosečnog građanina, kao i politički opstanak Lukašenka, i te kako zavise od niskih cena energenata. Od jevtine ruske nafte u beloruski budžet se, na primer, samo tokom 2006. slilo 3,7 milijardi američkih dolara. Nije stoga ni čudno što je zatvaranje ventila na cevovodu "Družba", kojim ruska nafta preko Belorusije teče ka zapadnoj Evropi, ocenjeno kao odgovor Minska na novogodišnji cenovno-politički pritisak Moskve.

Pokušaj "pokoravanja Lukašenka" različito se tumači u Moskvi i ostalim svetskim metropolama. Činjenica je da Rusko-beloruska unija ne može da opstaje na sadašnji način, bez zajedničke ekonomske strategije i zajedničke valute, i uz Lukašenkovu svojeglavost. Trenutno, sve se svodi na pomoć moćnijeg suseda slabijem, u zamenu za zadržavanje ruskih vojnih kapaciteta (prvenstveno protivraketnih) na teritoriji Belorusije i uvoz prehrambenih proizvoda. Putinov cilj je, prevashodno, da obezbedi adekvatno funkcionisanje unije i, po mogućnosti, već ove godine potpiše sa Minskom dogovor o stvaranju čvršće zajednice. Pa možda i uključivanje Belorusije u sastav Ruske Federacije.

Upravo to plaši Zapad. Naime, nova država morala bi da ima i novog predsednika, a to mesto, po prirodi stvari, ne bi moglo da pripadne nikome drugom do Vladimiru Putinu. Dakle, umesto Belorusa iz Jeljcinovog vremena, na čelu zajednice našao bi se Rus. U tom slučaju podrazumevane izmene ustava ne bi više bile toliko sporne. Ali ni produženje "putinovske epohe" od čega se mnogima u Evropi i SAD prosto "diže kosa na glavi".

Energenti umesto raketa

Nema nikakve sumnje da Rusija energente koristi kao oružje ne bi li zauzela što povoljniju startnu poziciju za vreme koje dolazi. Takvu priliku, uz sve rizike, ne bi propustila nijedna ozbiljna država, a pogotovo ne ona koja sebe vidi kao supersilu. Ono što razlikuje strategiju Moskve od strategije drugih jeste to što iz Kremlja u ovu bitku ne šalju rakete, tenkove i vojnike, i ne okružuju se neprijateljski raspoloženim narodima. Sve je prepušteno političarima, poslovnim ljudima i veštim pregovaračima.

Višegodišnje Putinovo druželjublje sa državnicima koji su svet vodili proteklih godina je na izmaku samom činjenicom da mnogi od njih više nisu svetski igrači, dok preostalima silazak sa velike scene predstoji već u narednih godinu dana. Ukoliko bi aktuelni šef najveće države na planeti svoj politički život produžio kao predsednik još veće i moćnije Rusko-beloruske unije, za neke od zapadnih "novajlija" bi to mogao biti pretežak izazov.

I tako ispada da su Evropljani i Amerikanci, silom prilika, postali bolećivi prema bivšim sovjetskim republikama. Jer kako drukčije objasniti brzo izraženu spremnost da se podrži nezadovoljstvo "ugroženih" uz istovremeno nemo zavlačenje ruke u sopstvene džepove i redovno plaćanje računa pristiglih iz centrale ruskog gasnog giganta. U kampanju se uključuju svi – od EU, Saveta Evrope, NATO-a, SAD, najbližih suseda pa do krajnjih potrošača, nevoljnih da trpe tuđe razmirice. Jedni prete, drugi nude pomoć, treći se pozivaju na "pravdu"... Svi pri tome kao glavnog krivca označavaju rukovodstvo u Moskvi. Lukašenko više nije "poslednji evropski diktator", kako je to, svojevremeno, rekla Kondoliza Rajs, američki državni sekretar.

--------------------------------------------------------------------------

Ko koliko plaća

Odnos Rusije prema bivšim sovjetskim republikama najbolje se može videti kroz cenu gasa koju pojedinačno plaćaju. Tako Estonija, Letonija i Litvanija za hiljadu kubnih metara moraju da izdvoje 240 američkih dolara. Za istu količinu Azerbejdžan i Gruzija moraju da plate 235, Moldavija 170, Ukrajina 130, Jermenija 110 i Belorusija 100 američkih dolara. Za potrošače u zapadnoj Evropi određena je cena koja već premašuje 265 dolara za hiljadu kubnih metara gasa.