Домаћин славнима и богатима

Имао сам једанаест година када смо, нешто старији Брана Јовановић и ја, планирали 1957. године да у Краљевици, где смо били на летовању, украдемо чамац и емигрирамо у суседну Италију. Брана је у то време био син партијског функционера Ристе Јовановића, из Сјенице, и никад нисам докучио разлоге зашто је желео да побегне из Југославије. Ја сам само хтео да будем одан друг и да му правим друштво у бежању. Не знам ко је осујетио тај наш план, али смо убрзо морали да се вратимо у Нови Пазар.

Годину дана касније, петорици београдских младића успело је оно о чему смо Брана и ја маштали. Сви су имали више од 20 година и нису били толико глупи да беже преко Јадранског мора, него су се упутили копном према Козини, граничном прелазу најближем Трсту. Границу су прешли раздвојени. У једној групи је био неки Вук, затим Роки Раичевић и Стеван Марковић, блиски пријатељ Алена Делона и његове супруге Натали, кога су много година касније нашли измасакрираног у пластичној врећи, на париском ђубришту. Одмах иза њих били су Миле Ракија и Мирољуб Марковић, познатији као Слава. Иако није био шеф државе, није имао Брионе нити му је резиденција био Бели двор на Дедињу, само седам година касније Слави ће на ноге долазити цареви, краљеви, председници држава и влада, министри, највећи богаташи, славни певачи, глумци, уметници... Јер, Мирољуб Марковић је био шеф сале једног од најпознатијих париских ресторана, чувеног "Распутина", и на том послу остао пуне три и по деценије, све до пензионисања 2000. године.

– Мој отац је радио као секретар Техничког факултета и ја сам се 1935. године родио баш у тој згради у Булевару краља Александра. Ту сам живео све до 1947. године. Похађао сам Пету београдску гимназију. Нас неколико другара решило је да побегне у Италију и потражи бољи живот на Западу – сећа се данас Слава тих давних авантуристичких времена, у свом стану у Незнаног јунака улици.

Пешачили су само ноћу, примичући се граничном прелазу Козина, удаљени од пута пет-шест метара, и са једне и са друге стране. Ишли су трагом аутомобилских фарова. Испред саме границе, после 72 километра пешачења, дуго се лежали скривени у жбуњу и чекали смену стражара. Искористили су њихову непажњу и трком прешли на територију Италије.

–  Стигли смо у Трст. На пијаци смо неком нашем фрајеру продали сат и од тих пара купили возне карте до Вероне. Ту нас је полиција ухватила и спровела до затвора у Кремони. У затвору смо упознали многе људе који су годинама чекали на папире за исељење. Италијани нису дозволили да седимо беспослени, па су нас водили на бербу парадајза. Приметили смо да пекара у којој под стражом купујемо хлеб има излаз са друге стране. И једног дана збришемо ми кроз тај стражњи излаз и право према Ђенови – помиње Слава сваки детаљ тог опасног путешествија као да је било јуче.

Успели су да пређу границу и уђу у Француску. Свратили су код Славине тетке Олге Гизан, која је била удата за богаташа и живела у месту Болије, уз саму француско-италијанску границу. Она им је дала паре за превоз до Париза.

– Пријавили смо се полицији и она нас је сместила у прихватилиште Црвеног крста. Ми смо једног дана закаснили и онда више није било места за нас. Стевица Марковић, Роки Раичевић, Миле Ракија и ја, морали смо да узмемо две собе у хотелу "Делапе", у Булевару Гренел. Међутим, после неке туче избацили су нас из тог хотела и ми смо се утрпали код Љиљане, Стевичине сестре. Морало је нешто да се ради. Тако сам отишао да перем судове у ресторану "Мали Еермитаж" – казује Мирољуб Марковић како је почео рад у угоститељству.

Славина мајка је Рускиња и он је одлично знао руски. То му је помогло да напредује, па је убрзо оставио прање судова и почео да ради као бармен. Радио је у чувеним ресторанима у Бијарицу, Кану и Сен Тропеу. Ипак, највећа искуства је стекао у ресторанима у близини Тријумфалне капије и Јелисејских поља. Извесно време је провео и у славном ресторану "Људмила".

– Ту сам често виђао краља Петра Другог Карађорђевића. Увек је тражио неки сто у ћошку, није волео да буде запажен. Деловао је изузетно скромно. Није захтевао да се према њему нешто посебно опходимо. Био је ванредно пристојан и леп човек – говори Слава о нашем некадашњем монарху.

У "Распутину", у Улици Басано 58, близу Шанзелизеа, Марковић је од 1965. године. Каже, да не постоји моћан и славан човек који је боравио у Паризу, а да није свратио у њихов ресторан због провода, музике и изванредне хране.

– Ево, први који ми падају на памет: Марлон Брандо, Дјук Елингтон, диван човек јордански краљ Хусеин, Ротшилдови, Аднан Кашоги, Доди ал Фајед, Никита Михалков... Да, сећам се Ротшилдових. Једном су имали 70 гостију. Јели су само кавијар, пили "Дом Перињон" и вотку, а свирало је више оркестара. Знам да је рачун био толико висок да боли глава. Ја сам имао увек добру плату као шеф сале, негде данашњих 6.500 евра, без бакшиша. А бакшиш би ми гости често давали, некад мање, некад више, понекад 2.000 и до 3.000 евра. Ето, једном је дошао у ресторан Едмонд Артар, швајцарски банкар либанског порекла. Био је у друштву са Сорајом, славном женом шаха Резе Пахлавија. Он ми је, на пример, дао бакшиш 3.000 евра. Жао ми је што је после трагично завршио. Наводно се убио као и сви који су били блиски са Сорајом. У ствари, све је зависило од тебе, јер си бакшиш могао сам да одредиш, да узмеш колико хоћеш – прича Слава како се веселило и проводило у "Распутину".

Не може да заборави Аристотела Оназиса који је у овај ресторан увек долазио са две изузетно лепе жене. Али, увек је једна била плавуша, а друга црнка.

Запазио је да су они истински богати и славни људи веома скромни, обични, да не воле да парадирају. Глумац Шарл Мило, пореклом из Југославије, био му је најбољи друг. Пуних 35 година свакодневно су се виђали у кафеу "Де Пари".

– Провео сам живот весело, јер сам скоро четири деценије био окружен људима који су долазили да нешто прославе, да се радују. Тако је и данас. Наш ресторан је увек имао најмање два оркестра и 52 музичара. Кад год би неко од наших људи свратио у "Распутин", потрудио бих се да ништа не плати, да се лепо проведе, а да то оде на рачун другог богатијег госта – није скривао Марковић жељу да и на тај начин, поготово Београђанима, улепша боравак у Паризу. Јер, "Распутин" је скуп ресторан. Ево из децембарског ценовника може да се види да пиво, као и чашица вискија, стаје 66 евра, боље вино 436, а најскупљи шампањац 700 евра.

И данас често отпутује у Париз. Власница "Распутина" му је рекла да увек има обезбеђено бесплатно јело и пиће код њих. Слава је то заслужио.