Domaćin slavnima i bogatima

Imao sam jedanaest godina kada smo, nešto stariji Brana Jovanović i ja, planirali 1957. godine da u Kraljevici, gde smo bili na letovanju, ukrademo čamac i emigriramo u susednu Italiju. Brana je u to vreme bio sin partijskog funkcionera Riste Jovanovića, iz Sjenice, i nikad nisam dokučio razloge zašto je želeo da pobegne iz Jugoslavije. Ja sam samo hteo da budem odan drug i da mu pravim društvo u bežanju. Ne znam ko je osujetio taj naš plan, ali smo ubrzo morali da se vratimo u Novi Pazar.

Godinu dana kasnije, petorici beogradskih mladića uspelo je ono o čemu smo Brana i ja maštali. Svi su imali više od 20 godina i nisu bili toliko glupi da beže preko Jadranskog mora, nego su se uputili kopnom prema Kozini, graničnom prelazu najbližem Trstu. Granicu su prešli razdvojeni. U jednoj grupi je bio neki Vuk, zatim Roki Raičević i Stevan Marković, bliski prijatelj Alena Delona i njegove supruge Natali, koga su mnogo godina kasnije našli izmasakriranog u plastičnoj vreći, na pariskom đubrištu. Odmah iza njih bili su Mile Rakija i Miroljub Marković, poznatiji kao Slava. Iako nije bio šef države, nije imao Brione niti mu je rezidencija bio Beli dvor na Dedinju, samo sedam godina kasnije Slavi će na noge dolaziti carevi, kraljevi, predsednici država i vlada, ministri, najveći bogataši, slavni pevači, glumci, umetnici... Jer, Miroljub Marković je bio šef sale jednog od najpoznatijih pariskih restorana, čuvenog "Rasputina", i na tom poslu ostao pune tri i po decenije, sve do penzionisanja 2000. godine.

– Moj otac je radio kao sekretar Tehničkog fakulteta i ja sam se 1935. godine rodio baš u toj zgradi u Bulevaru kralja Aleksandra. Tu sam živeo sve do 1947. godine. Pohađao sam Petu beogradsku gimnaziju. Nas nekoliko drugara rešilo je da pobegne u Italiju i potraži bolji život na Zapadu – seća se danas Slava tih davnih avanturističkih vremena, u svom stanu u Neznanog junaka ulici.

Pešačili su samo noću, primičući se graničnom prelazu Kozina, udaljeni od puta pet-šest metara, i sa jedne i sa druge strane. Išli su tragom automobilskih farova. Ispred same granice, posle 72 kilometra pešačenja, dugo se ležali skriveni u žbunju i čekali smenu stražara. Iskoristili su njihovu nepažnju i trkom prešli na teritoriju Italije.

–  Stigli smo u Trst. Na pijaci smo nekom našem frajeru prodali sat i od tih para kupili vozne karte do Verone. Tu nas je policija uhvatila i sprovela do zatvora u Kremoni. U zatvoru smo upoznali mnoge ljude koji su godinama čekali na papire za iseljenje. Italijani nisu dozvolili da sedimo besposleni, pa su nas vodili na berbu paradajza. Primetili smo da pekara u kojoj pod stražom kupujemo hleb ima izlaz sa druge strane. I jednog dana zbrišemo mi kroz taj stražnji izlaz i pravo prema Đenovi – pominje Slava svaki detalj tog opasnog putešestvija kao da je bilo juče.

Uspeli su da pređu granicu i uđu u Francusku. Svratili su kod Slavine tetke Olge Gizan, koja je bila udata za bogataša i živela u mestu Bolije, uz samu francusko-italijansku granicu. Ona im je dala pare za prevoz do Pariza.

– Prijavili smo se policiji i ona nas je smestila u prihvatilište Crvenog krsta. Mi smo jednog dana zakasnili i onda više nije bilo mesta za nas. Stevica Marković, Roki Raičević, Mile Rakija i ja, morali smo da uzmemo dve sobe u hotelu "Delape", u Bulevaru Grenel. Međutim, posle neke tuče izbacili su nas iz tog hotela i mi smo se utrpali kod Ljiljane, Stevičine sestre. Moralo je nešto da se radi. Tako sam otišao da perem sudove u restoranu "Mali Eermitaž" – kazuje Miroljub Marković kako je počeo rad u ugostiteljstvu.

Slavina majka je Ruskinja i on je odlično znao ruski. To mu je pomoglo da napreduje, pa je ubrzo ostavio pranje sudova i počeo da radi kao barmen. Radio je u čuvenim restoranima u Bijaricu, Kanu i Sen Tropeu. Ipak, najveća iskustva je stekao u restoranima u blizini Trijumfalne kapije i Jelisejskih polja. Izvesno vreme je proveo i u slavnom restoranu "Ljudmila".

– Tu sam često viđao kralja Petra Drugog Karađorđevića. Uvek je tražio neki sto u ćošku, nije voleo da bude zapažen. Delovao je izuzetno skromno. Nije zahtevao da se prema njemu nešto posebno ophodimo. Bio je vanredno pristojan i lep čovek – govori Slava o našem nekadašnjem monarhu.

U "Rasputinu", u Ulici Basano 58, blizu Šanzelizea, Marković je od 1965. godine. Kaže, da ne postoji moćan i slavan čovek koji je boravio u Parizu, a da nije svratio u njihov restoran zbog provoda, muzike i izvanredne hrane.

– Evo, prvi koji mi padaju na pamet: Marlon Brando, Djuk Elington, divan čovek jordanski kralj Husein, Rotšildovi, Adnan Kašogi, Dodi al Fajed, Nikita Mihalkov... Da, sećam se Rotšildovih. Jednom su imali 70 gostiju. Jeli su samo kavijar, pili "Dom Perinjon" i votku, a sviralo je više orkestara. Znam da je račun bio toliko visok da boli glava. Ja sam imao uvek dobru platu kao šef sale, negde današnjih 6.500 evra, bez bakšiša. A bakšiš bi mi gosti često davali, nekad manje, nekad više, ponekad 2.000 i do 3.000 evra. Eto, jednom je došao u restoran Edmond Artar, švajcarski bankar libanskog porekla. Bio je u društvu sa Sorajom, slavnom ženom šaha Reze Pahlavija. On mi je, na primer, dao bakšiš 3.000 evra. Žao mi je što je posle tragično završio. Navodno se ubio kao i svi koji su bili bliski sa Sorajom. U stvari, sve je zavisilo od tebe, jer si bakšiš mogao sam da odrediš, da uzmeš koliko hoćeš – priča Slava kako se veselilo i provodilo u "Rasputinu".

Ne može da zaboravi Aristotela Onazisa koji je u ovaj restoran uvek dolazio sa dve izuzetno lepe žene. Ali, uvek je jedna bila plavuša, a druga crnka.

Zapazio je da su oni istinski bogati i slavni ljudi veoma skromni, obični, da ne vole da paradiraju. Glumac Šarl Milo, poreklom iz Jugoslavije, bio mu je najbolji drug. Punih 35 godina svakodnevno su se viđali u kafeu "De Pari".

– Proveo sam život veselo, jer sam skoro četiri decenije bio okružen ljudima koji su dolazili da nešto proslave, da se raduju. Tako je i danas. Naš restoran je uvek imao najmanje dva orkestra i 52 muzičara. Kad god bi neko od naših ljudi svratio u "Rasputin", potrudio bih se da ništa ne plati, da se lepo provede, a da to ode na račun drugog bogatijeg gosta – nije skrivao Marković želju da i na taj način, pogotovo Beograđanima, ulepša boravak u Parizu. Jer, "Rasputin" je skup restoran. Evo iz decembarskog cenovnika može da se vidi da pivo, kao i čašica viskija, staje 66 evra, bolje vino 436, a najskuplji šampanjac 700 evra.

I danas često otputuje u Pariz. Vlasnica "Rasputina" mu je rekla da uvek ima obezbeđeno besplatno jelo i piće kod njih. Slava je to zaslužio.