Пробијање леда на Црвеном мору

У великим међународним пословима форма је често важнија од суштине, понекад протокол значи више од онога што уоквирује, а има и примера да се велики скупови одржавају само због онога што ће се збити иза њихових кулиса. У Шарм ал Шеику, египатском летовалишту које је неколико пута било и домаћин конференција које чине историју Блиског истока, прошле недеље дешавало се помало од свега наведеног.

ПАЦИФИКАЦИЈА ИРАКА била је формални повод да се тамо окупе делегације из око 60 земаља, што је уверљив доказ да је реч о једном од најважнијих светских проблема, али је главни публицитет био посвећен нечему што није било предвиђено протоколом, али јесте у политичким рачуницама и преговорима вођеним "споредним каналима". Реч је о покушају "пробијања леда" између Америке, као главне мирођије у љутој ирачкој чорби, и два ирачка суседа, који су такође важни кувари у овом папреном блискоисточном замешатељству: Ирана и Сирије.

Званичници Вашингтона и Техерана не разговарају већ готово 30 година, од заузимања америчке амбасаде у Техерану и узимања њеног особља за таоце 1979. Америка је зато пуштала сигнале да ће шефовица њене делегације у Шарм ал Шеику "бити учтива", ако се буде као случајно срела са иранским колегом током дводневне конференције. Ирански колега је пак поручивао да се, ако се то догоди, неће руковати, јер то "није у складу са арапским обичајима". Али до сусрета није дошло, мада се чињеница да су се шефови дипломатија две земље нашли на истом скупу и за истим преговарачким столом узима као могући почетак скромног детанта.

До прибијања леда на Црвеном мору је ипак дошло: Кондолиза Рајс је, неформално додуше, разговарала са шефом дипломатије Сирије, јединим арапским савезником Ирана, која такође подржава милитантни Хезболах у Либану и Хамас у Палестини, непријатеље америчког пријатеља, Израела.

Конференција је иначе организована да би пре свега ирачки суседи – Сирија, Иран, Саудијска Арабија, Јордан, Кувајт и Турска – били убеђени да је стабилизовање Багдада и у њиховом интересу, што подразумева како економску помоћ и отпис ирачких дугова (из времена Садама Хусеина), тако и заустављање протока оружја, експлозива и радикалних исламиста преко ирачких граница. Суседи су потврдили да желе уједињен стабилан Ирак, али сви, истовремено, имају различита решења како да се то постигне.

Оно што је суштина, то је да многи (сунитски) арапски режими не желе баш брзо америчко повлачење из страха да би вакуум попунио режим преблизак шиитском Ирану, и да би крајњи исход био преливање проблема и преко њихових граница. А кључ спора држе управо Иран и Америка: Техеран не жели режим у Багдаду који би са Америком био претња његовој националној сигурности и регионалним аспирацијама; Вашингтон не жели да Ираком доминира Иран…

СЕКУЛАРИЗАМ ПРОТИВ ИСЛАМИЗМА, била је срж прошлонедељног заплета у Турској, где су генерали не баш дискретно најавили пуч ако се за председничког кандидата у парламенту изабере садашњи шеф дипломатије  Абдула Гул, припадник исламистичке партије из које је и премијер Реџеп Ердагон. Парламент је Гула изгласао, али је уставни суд у томе нашао процедуралне мањкавости и избор поништио. На улице Истанбула је у међувремену, у знак протеста против исламизације и у одбрану световних вредности, изашло око 700.000 људи – импресиван призор за једну већински муслиманску земљу – па је премијер лек за стишавање кризе потражио у најави ванредних избора, вероватно у јулу.