Probijanje leda na Crvenom moru

U velikim međunarodnim poslovima forma je često važnija od suštine, ponekad protokol znači više od onoga što uokviruje, a ima i primera da se veliki skupovi održavaju samo zbog onoga što će se zbiti iza njihovih kulisa. U Šarm al Šeiku, egipatskom letovalištu koje je nekoliko puta bilo i domaćin konferencija koje čine istoriju Bliskog istoka, prošle nedelje dešavalo se pomalo od svega navedenog.

PACIFIKACIJA IRAKA bila je formalni povod da se tamo okupe delegacije iz oko 60 zemalja, što je uverljiv dokaz da je reč o jednom od najvažnijih svetskih problema, ali je glavni publicitet bio posvećen nečemu što nije bilo predviđeno protokolom, ali jeste u političkim računicama i pregovorima vođenim "sporednim kanalima". Reč je o pokušaju "probijanja leda" između Amerike, kao glavne mirođije u ljutoj iračkoj čorbi, i dva iračka suseda, koji su takođe važni kuvari u ovom paprenom bliskoistočnom zamešateljstvu: Irana i Sirije.

Zvaničnici Vašingtona i Teherana ne razgovaraju već gotovo 30 godina, od zauzimanja američke ambasade u Teheranu i uzimanja njenog osoblja za taoce 1979. Amerika je zato puštala signale da će šefovica njene delegacije u Šarm al Šeiku "biti učtiva", ako se bude kao slučajno srela sa iranskim kolegom tokom dvodnevne konferencije. Iranski kolega je pak poručivao da se, ako se to dogodi, neće rukovati, jer to "nije u skladu sa arapskim običajima". Ali do susreta nije došlo, mada se činjenica da su se šefovi diplomatija dve zemlje našli na istom skupu i za istim pregovaračkim stolom uzima kao mogući početak skromnog detanta.

Do pribijanja leda na Crvenom moru je ipak došlo: Kondoliza Rajs je, neformalno doduše, razgovarala sa šefom diplomatije Sirije, jedinim arapskim saveznikom Irana, koja takođe podržava militantni Hezbolah u Libanu i Hamas u Palestini, neprijatelje američkog prijatelja, Izraela.

Konferencija je inače organizovana da bi pre svega irački susedi – Sirija, Iran, Saudijska Arabija, Jordan, Kuvajt i Turska – bili ubeđeni da je stabilizovanje Bagdada i u njihovom interesu, što podrazumeva kako ekonomsku pomoć i otpis iračkih dugova (iz vremena Sadama Huseina), tako i zaustavljanje protoka oružja, eksploziva i radikalnih islamista preko iračkih granica. Susedi su potvrdili da žele ujedinjen stabilan Irak, ali svi, istovremeno, imaju različita rešenja kako da se to postigne.

Ono što je suština, to je da mnogi (sunitski) arapski režimi ne žele baš brzo američko povlačenje iz straha da bi vakuum popunio režim preblizak šiitskom Iranu, i da bi krajnji ishod bio prelivanje problema i preko njihovih granica. A ključ spora drže upravo Iran i Amerika: Teheran ne želi režim u Bagdadu koji bi sa Amerikom bio pretnja njegovoj nacionalnoj sigurnosti i regionalnim aspiracijama; Vašington ne želi da Irakom dominira Iran…

SEKULARIZAM PROTIV ISLAMIZMA, bila je srž prošlonedeljnog zapleta u Turskoj, gde su generali ne baš diskretno najavili puč ako se za predsedničkog kandidata u parlamentu izabere sadašnji šef diplomatije  Abdula Gul, pripadnik islamističke partije iz koje je i premijer Redžep Erdagon. Parlament je Gula izglasao, ali je ustavni sud u tome našao proceduralne manjkavosti i izbor poništio. Na ulice Istanbula je u međuvremenu, u znak protesta protiv islamizacije i u odbranu svetovnih vrednosti, izašlo oko 700.000 ljudi – impresivan prizor za jednu većinski muslimansku zemlju – pa je premijer lek za stišavanje krize potražio u najavi vanrednih izbora, verovatno u julu.