Истина бића у добу зла

Људска патња је универзална. Као и радост. Простор и време само су им домаћини, никако гаранти њиховог одсуства или присуства. Као да су и данас актуелне речи индијског бакти песника Тукарама, једног у низу песника светаца ове земље, који је стварао током 17. века: „У овом Добу зла, Поезија је неверна уметност, Свет врви од театралних извођача.” Књига „Истина бића”, објављена крајем прошле године у издању „Медијске књижаре Круг” (новозачета библиотека „Небо”) избор је његове поезије који је први пут на српски језик са енглеског превела индолог Љиљана Стијаковић-Синг.

Ово издање прави је начин за упознавање са уметником који у Индији има статус сличан Шекспиру у енглеској или Гетеу у немачкој књижевности, који припада паниндијској бакти традицији, заснованој на духу универзалне љубави, личног приступа божанском и одбацивања било које догме. Предмет његовог певања, јер ова врста поезије пева се пред скупом следбеника, који су се песнику придруживали у извођењу, јесте живот у свим његовим видовима, прича Љиљана Стијаковић-Синг. Са Тукарамом се, како објашњава, први пут сусрела на аеродрому, одлазећи из Индије пре десетак година, посредством књиге „Каже Тука” („Penguin”, 1991) – енглеског превода његових дела са оригиналног марати језика, чије ауторство потписује Дилип Читре (1938–2009), еминентни индијски писац, сликар и филмски стваралац, заслужан за упознавање међународне књижевне сцене са поезијом Тукарама.

– Бакти има корене у традиционалној фолклорној побожности више него у класичној хинду филозофији. Песници ове провенијенције изражавају своју предају божанству кроз поезију на локалним језицима, уобличавајући тако колоквијалне језике у литерарну форму. Тукарам, као последњи у низу средњовековних марати песника, по многима и највећи, један од оних којима су посвећени и храмови, сматра да је језик божији дар и да га треба вратити свом изворишту путем поезије – каже наша саговорница.

Зато Тукарам, који је иза себе оставио 4.607 песама, а чији је крај живота прекривен велом тајне јер је нетрагом нестао 1649. године, каже: „Речи су једини драгуљ који имам, Речи су једино одело које носим, Речи су једина храна која ме одржава у животу, Речи су једино благо које раздељујем људима.”

– Разлог због којег многи који дођу у додир са његовом поезијом осете да су му на неки начин блиски може бити и то што је Тукарам без околишења осуђивао свеколике лажи, користољубље и славољубиво поигравање са Богом, истовремено се беспоштедно предајући развоју ка духовној вертикали. У држави Махараштрa, где је рођен, његово име познато је у сваком дому, деца његове песме уче од малена.

Љиљана Стијаковић-Синг публици је, поред Тукарамове поезије, представила и избор из стваралаштва нашој јавности добро познатог Рабиндранта Тагоре – збирке „Молитве” и „Птице луталице”, обједињене маштовито у једно издање књиге, која има два почетка. Епиграми и кратки стихови, које је Тагоре писао на енглеском језику, под утицајем хаику поезије за време боравка у Јапану, чине прву збирку, док су молитве, којима слави живот, задивљен вечном хармонијом боја и звукова нашег света, такође превод са енглеског језика и чине другу збирку.

М. Димитријевић