Лепши живот у центру

Гордана Матковић је одувек становала у Старом граду и то сматра срећном околношћу. За себе каже да није од оних који би мењали мањи стан у центру за већу кућу на периферији, јер би радије живела у мањем простору, али да јој је све - посао, пријатељи, родбина у близини. Можда је то, гласно размишља кандидаткиње на листи Демократске странке, питање навике.

Наравна ствар, наглашава наша саговорница, да свако највише воли крај у коме је одрастао и касније живео. За њу је то Влајковићева улица.

Центар света

На Тргу Николе Пашића, налази се зграда Музеја историје Југославије, а у једном њеном делу су просторије и Министарства културе. Тик уз њу је здање са лепим и пространим становима познатије као Задужбина Ђоке Влајковића, пуковника српске и руске војске, подигнута 1932.године, по коме ова улица и носи име.

Поред ратничких заслуга, остало је записано да је Влајковић један од највећих српских добротвора. Наиме, цео свој иметак – имања на Тргу Николе Пашића и Врачару, овај војник је оставио "на просветне сврхе". Његова имовина предата је Министарству просвете, док је Универзитету у Београду остављено да располаже приходима.

– Мој крај града је Влајковићева улица. Ту сам одрастала, ту ми живе родитељи, у најлепшем делу који гледа на Савезну и Градску Скупштину, као и велики део града. У близини је парк, детињство сам провела у њему. Када човек живи у тој улици, у којој преко пута његове нису друге зграде, већ парк, то даје посебан квалитет. Не може се рећи да је ова улица значајна по нечему. За мене она је симбол повратка кући. Свакако и симбол окупљања људи 5. октобра када је педесет људи било у нашем стану и још мањем балкону. Тада смо из безамало птичје перспективе гледали каснија дешавања на улици. Окружују је Дечанска и Трг Николе Пашића, а са друге стране Косовска.

По њеном мишљењу у главном граду постоји космополитски дух.

– Зависи како га доживљавате, али мислим да Београд јесте велеград. То је јасно када га поредимо са мањим градовима на Балкану. Оно што јесте чињеница, кад одете у неки већи град и видите њихове парламенте, чини се као да се наша Скупштина нагло смањила, скупила. Иако не постоје импресивне грађевине као што је случај са богатим земљама, Београд има космополитски дух. Не може се рећи да је град који је посебно уређен, или да има лепе зграде. Наравно ни по институцијама не може да се пореди са другим градовима, али постоји тај космополитизам који за Београд јесте специфичан. Упркос томе, што би се могло рећи да је балканска провинција или што би му локацијски припадало, он то није – категорична је  Матковићка.

– Оно што мени највише смета јесте да велики градови нису никад посебно чисти. Увек има велике мешавине становништва, велики број дошљака, бескућника и различитих слојева на које можете да наиђете. Какве су наше хигијенске навике тако изгледају и улице. Кад видите четири контејнера у центру града. То треба да се реши на други начин. Некада су постојале кућице за ђубре у унутрашњим двориштима, па проблем контејнера није био толико уочљив – сматра наша саговорница.

Комунална полиција

Шта је оно што највише гуши Београд и решавању којих проблема бисте Ви дали предност ?

– Не умем да нудим решења. Чини ми се да имамо проблем са саобраћајем. Ту мора да се тражи неки спас. На срећу, живим у центру и доступно ми је све што су свакодневна кретања и нисам упућена на превоз. Оснивање комуналне полиције је нешто што би, такође, могло да унапреди наш живот. Град који је толико велики никад не може да буде савршено чист и уредан. Али, саобраћај и комунална полиција би били значајан помак – истиче уз коментар да су одувек  постојале и различите идеје за сређивање трга на Славији.

– Мени је јасно да Славија изгледа како изгледа. Ту је било неких конкурса како би се Славија могла уредити. Не могу да кажем да ли је то до урбаниста, архитеката или политичара, али изгледа да толико деценија нико није успео да нађе решење за Славију. Сигурно је да она јесте тачка која би била важна да се уреди. У том смислу треба рећи како је изгледао Булевар краља Александра, Теразије. Измештени су киосци, тезге, нешто што је подсећало на сиромаштво – запажа наша саговорница. Када говори о животу у престоници,   менталитет његових грађана препознаје у следећем.

– У Београд је начин живота сличан ономе у Њујорку. Ми јесмо менталитет који воли да живи напољу, на улици. Људи имају радост живљења и то је вероватно оно што га издваја од других. С друге стране, не правим разлику међу људима. Одрастање у Београду јесте предност, питање да ли то неко искористи или не. Зависи и шта се подразумева под појмом Београђанина. Има много оних који су рођени у њему, па немају урбане манире и светоназоре – закључује Гордана Матковић.