Lepši život u centru

Gordana Matković je oduvek stanovala u Starom gradu i to smatra srećnom okolnošću. Za sebe kaže da nije od onih koji bi menjali manji stan u centru za veću kuću na periferiji, jer bi radije živela u manjem prostoru, ali da joj je sve - posao, prijatelji, rodbina u blizini. Možda je to, glasno razmišlja kandidatkinje na listi Demokratske stranke, pitanje navike.

Naravna stvar, naglašava naša sagovornica, da svako najviše voli kraj u kome je odrastao i kasnije živeo. Za nju je to Vlajkovićeva ulica.

Centar sveta

Na Trgu Nikole Pašića, nalazi se zgrada Muzeja istorije Jugoslavije, a u jednom njenom delu su prostorije i Ministarstva kulture. Tik uz nju je zdanje sa lepim i prostranim stanovima poznatije kao Zadužbina Đoke Vlajkovića, pukovnika srpske i ruske vojske, podignuta 1932.godine, po kome ova ulica i nosi ime.

Pored ratničkih zasluga, ostalo je zapisano da je Vlajković jedan od najvećih srpskih dobrotvora. Naime, ceo svoj imetak – imanja na Trgu Nikole Pašića i Vračaru, ovaj vojnik je ostavio "na prosvetne svrhe". Njegova imovina predata je Ministarstvu prosvete, dok je Univerzitetu u Beogradu ostavljeno da raspolaže prihodima.

– Moj kraj grada je Vlajkovićeva ulica. Tu sam odrastala, tu mi žive roditelji, u najlepšem delu koji gleda na Saveznu i Gradsku Skupštinu, kao i veliki deo grada. U blizini je park, detinjstvo sam provela u njemu. Kada čovek živi u toj ulici, u kojoj preko puta njegove nisu druge zgrade, već park, to daje poseban kvalitet. Ne može se reći da je ova ulica značajna po nečemu. Za mene ona je simbol povratka kući. Svakako i simbol okupljanja ljudi 5. oktobra kada je pedeset ljudi bilo u našem stanu i još manjem balkonu. Tada smo iz bezamalo ptičje perspektive gledali kasnija dešavanja na ulici. Okružuju je Dečanska i Trg Nikole Pašića, a sa druge strane Kosovska.

Po njenom mišljenju u glavnom gradu postoji kosmopolitski duh.

– Zavisi kako ga doživljavate, ali mislim da Beograd jeste velegrad. To je jasno kada ga poredimo sa manjim gradovima na Balkanu. Ono što jeste činjenica, kad odete u neki veći grad i vidite njihove parlamente, čini se kao da se naša Skupština naglo smanjila, skupila. Iako ne postoje impresivne građevine kao što je slučaj sa bogatim zemljama, Beograd ima kosmopolitski duh. Ne može se reći da je grad koji je posebno uređen, ili da ima lepe zgrade. Naravno ni po institucijama ne može da se poredi sa drugim gradovima, ali postoji taj kosmopolitizam koji za Beograd jeste specifičan. Uprkos tome, što bi se moglo reći da je balkanska provincija ili što bi mu lokacijski pripadalo, on to nije – kategorična je  Matkovićka.

– Ono što meni najviše smeta jeste da veliki gradovi nisu nikad posebno čisti. Uvek ima velike mešavine stanovništva, veliki broj došljaka, beskućnika i različitih slojeva na koje možete da naiđete. Kakve su naše higijenske navike tako izgledaju i ulice. Kad vidite četiri kontejnera u centru grada. To treba da se reši na drugi način. Nekada su postojale kućice za đubre u unutrašnjim dvorištima, pa problem kontejnera nije bio toliko uočljiv – smatra naša sagovornica.

Komunalna policija

Šta je ono što najviše guši Beograd i rešavanju kojih problema biste Vi dali prednost ?

– Ne umem da nudim rešenja. Čini mi se da imamo problem sa saobraćajem. Tu mora da se traži neki spas. Na sreću, živim u centru i dostupno mi je sve što su svakodnevna kretanja i nisam upućena na prevoz. Osnivanje komunalne policije je nešto što bi, takođe, moglo da unapredi naš život. Grad koji je toliko veliki nikad ne može da bude savršeno čist i uredan. Ali, saobraćaj i komunalna policija bi bili značajan pomak – ističe uz komentar da su oduvek  postojale i različite ideje za sređivanje trga na Slaviji.

– Meni je jasno da Slavija izgleda kako izgleda. Tu je bilo nekih konkursa kako bi se Slavija mogla urediti. Ne mogu da kažem da li je to do urbanista, arhitekata ili političara, ali izgleda da toliko decenija niko nije uspeo da nađe rešenje za Slaviju. Sigurno je da ona jeste tačka koja bi bila važna da se uredi. U tom smislu treba reći kako je izgledao Bulevar kralja Aleksandra, Terazije. Izmešteni su kiosci, tezge, nešto što je podsećalo na siromaštvo – zapaža naša sagovornica. Kada govori o životu u prestonici,   mentalitet njegovih građana prepoznaje u sledećem.

– U Beograd je način života sličan onome u Njujorku. Mi jesmo mentalitet koji voli da živi napolju, na ulici. Ljudi imaju radost življenja i to je verovatno ono što ga izdvaja od drugih. S druge strane, ne pravim razliku među ljudima. Odrastanje u Beogradu jeste prednost, pitanje da li to neko iskoristi ili ne. Zavisi i šta se podrazumeva pod pojmom Beograđanina. Ima mnogo onih koji su rođeni u njemu, pa nemaju urbane manire i svetonazore – zaključuje Gordana Matković.