Намештаљке, чојство и јунаштво

Писао сам о томе пре неколико месеци у тексту „Срце у јунака” и изрекао тезу да када се дође до одређеног нивоа техничке и тактичке умешности, а у врхунском спорту се то напросто подразумева, све остало је ствар срца и вољног елемента. Тачније, све се врти око спортске среће и спортског морала. „Спремити се најбоље што можеш, борити се до краја, не прецењивати себе нити потцењивати противника, не предавати се и не паничити ни онда када ти не иде и када се чини да је све изгубљено. Ето вам формуле успеха – и то не само када је о спорту реч”.

Немам бог зна шта додати овим речима – сем да су последњи успеси –срчаност и патриотизам Новака Ђоковића, наших ватерполиста и рукометаша (као и још раније одбојкаша) горњу тезу само још једном емпиријски потврдили.

Али нема нити може бити резултата уколико се, заправо, прикривено игра и ради у корист противника. Звучи немогуће и заиста се догађа ретко, али се, нажалост, ипак понекад дешава. У спорту се то зове „намештаљка”, кажњиво је и сматра се за срамну ствар, достојну презира.

За разлику од спорта, у животу, бизнису и политици намештаљки има много више и нису увек лаке за детекцију, нити су увек предмет заслуженог презира. У политици и рату то се зове „издаја” или „колаборација“, иако у последње време добија политички коректнија имена, као што је, на пример, „прихватање наметнуте реалности”. А у послу то спада у криминал, премда се повремено толерише као „корисна малверзација”. У медијима се то зове „спиновање” и „пи-ар” и најодговорније је за стање клиничке смрти и дубинску компромитацију доброг старог новинарства.

Полемичка реакција Срђана Богосављевића „Огледалце... очигледно” спада у ову последњу врсту медијске (полу)намештаљке и манипулације. Наиме, да је Богосављевић пажљивије прочитао моју колумну на коју реагује, а не само похитао да демантује оно што се у њој и не тврди, видео би да је њен највећи део посвећен управо одбрани истраживања од неоснованих критика и нереалних очекивања јавности и наручиоца. Али баш зато да би таквих напада и притисака било мање, истраживачи морају бити скрупулознији и не давати повода да се са њиховим подацима манипулише, или да, не дај боже, у манипулацији и сами учествују.

Ја сам, заправо, према тада још непознатом аутору истраживања у свом тексту био још благ и благонаклон, те зато и написао како „никада не знате да ли је нека сумњива нелогичност последица истраживачке грешке, медијског спиновања, или само лошег новинарског препричавања”. Дакле, поменуо сам три могућности и ниједна од њих није била да су наручилац или агенција намерно фалсификовали резултате. Ипак, индикативна је Богосављевићева мотивација да се огласи управо сада, а не, рецимо, на масовно представљање његовог истраживања под више него проблематичним насловима као што је „подршка уласку у ЕУ у порасту”.

Пошто господин Богосављевић, очигледно, прати медије, што је доказао промптно реагујући на моју усамљену колумну у којој се, узгред речено, он и његова агенција уопште не помињу, како то да није реаговао на погрешно – ако је било погрешно – навођење или манипулисање резултатима из његовог „рођеног” истраживања које је објављеноу дословно свим штампаним и електронским медијима у Србији? Зашто се десет дана након саопштавања тих резултата није оглашавао да исправи грешку или макар отклони „нејасноћу” у презентацији свог истраживања? Како му, када већ код мене лови и оно што не пише (инсинуацију да је истраживање намештено), није засметало оно што су сви медији објавили, а што је, како сада каже, и по његовом сопственом налазу погрешно – да је подршка уласку Србије у ЕУ у порасту? Чак и ако он лично није изрекао неистину да подршка грађана уласку у ЕУ расте, чудно је што је реаговао тек на моју тврдњу да је то неистина и да, уз одређене статистичке осцилације, континуирано опада месецима. А нарочито након летошње посете Ангеле Меркел и притисака којима смо као земља последњих месеци били изложени.

Ја сам само написао да „поменути резултати, овако како их је саопштила Канцеларија за европске интеграције, односно како су их пренели медији, не кореспондирају са стварношћу”. И то тврдим и сада. Али уопште немам намеру да оспоравам тврдњу да је „Ипсос стратеџик маркетинг већ 15 година убедљиво највећа агенција на Балкану”. Не смета ми чак ни његов помало иронично интонирани позив да ме поучи око „теоријских и практичних основа узорачких истраживања”. Напротив, човек се учи док је жив, а поготово је то потребно у тако динамичним областима као што су политика, јавност, медији и методологија научних истраживања. Дакле, захваљујем на позиву. И чак сам спреман да му узвратим љубазност скромним предлогом да бих са са своје стране могао мало помоћи у постављању несугестивних политичких питања и непристрасној интерпретацији резултата истраживања.

Врло је вероватно да господин Богосављевић и ја не делимо исте теоријске и политичке претпоставке, али то не би смело да буде разлог да се не разговара или не сложи око елементарних чињеница. А једна од тих чињеница је да подршка уласку Србије у ЕУ већ месецима опада. Све друго је тренутно ирелевантно.

У овом послу понекад је право „јунаштво” саопштити наручиоцу резултат који му не одговара. Али бити спреман на то да се саопште резултати који се не допадају ни наручиоцу ни нама самима морало би да буде ствар подразумеваног истраживачког „чојства” и интелектуалног поштења.