Кућа одликаша и чемера

Детињство троје малих Кашаија – Михајла (14), Наташе (12) и Николе (10) протиче у тешкој немаштини, да би их пре двадесетак дана задесила још једна недаћа... Средином јануара преминуо је њихов отац Петар, сиромашак и невољник, који је, иако незапослен и болестан, бринуо о дечици радећи повремено као надничар. Мајка Славица напустила их је још пре десетак година, отишла нетрагом, најмлађе дете оставила у колевци, а двоје старијих више се, кажу, и не сећају њеног лика.

У њиховом трошном и мемљивом кућерку на ободу Врбаса, у улици Целулоза број три, недостаје свега – осим петица у школским сведочанствима и ђачким књижицама.. Михајло, Наташа и Никола, ученици овдашње Основне школе „Светозар Милетић“, и не знају за друге оцене. Све троје су чисти одликаше, од првог разреда. Уз то стекли су и прегршт диплома и признања за запажено учешће на многим такмичењима у знању. Мада више гладни него сити, не траже много, надасве су скромни.

- Највише бисмо волели да имамо воду у кући, фали нам купатило, па се купамо код тетке, у комшилуку. И пре татине смрти живели смо веома тешко. Ја сам повремено током летњег распуста ишао да радим у оближњем воћњаку, добијали смо социјалну помоћ и дечији додатак, као и бонове за храну у народној кухињи, али све то није било довољно ни да се подмире најосновнији трошкови живота. Сада смо на великој муци и да нам није тетке Весне, не бисмо знали ни куд ћемо ни шта ћемо – прича тихо и сабрано најстарији Михајло, којег је судбина, ето, присилила да размишља кудикамо зрелије и рационалније од већине својих вршњака четрнаестогодишњака. Кад заврши основну школу, желео би, вели, да се упише у средњу машинску, а после и да студира.
А Наташа, која тек стасава у лепу девојку, силом прилика већ преузима улогу домаћице. Још, каже, није кувању вична, али уме да поспреми кућу, да браћу за школу опреми. Не пропушта прилику да истакне како им редовно помажу наставници и школски другари. С приметном горчином објашњава још како мајци никако не може да опросто што их је напустила.

- Када се појавила неколико дана пре него што је тата умро, није нам ни мало било драго што је видимо. Михајло и ја смо одмах изашли из куће. Не знамо ни где живи, ни шта ради, нити нас интерсује. Када нам је била најпотребнија окренула је леђа и нама и тати – мирним гласом, с приметном сетом у очима, казује Наташа, па додаје како само захваљујући учењу она и браћа јој успевају да колико-толико потисну осећање туге због сиромаштва.

Троје Кашаија, ипак, неће остати без заштите. У Центру за социјални рад у Врбасу већ су предузели мере да им се обезбеди породични смештај, највероватније код тетке Весне, очеве сестре. То подразумева и дугорочну материјалну сигурност за школовање, гардеробу, исхрану. Директорка школе „Светозар Милетић“, Ружица Марковић понудила им је да, поред ужине, свакодневно могу да добијају и ручак у школској кухињи, заједно с децом која користе продужени боравак. И запослени у врбаском ЈП „Дирекција за изградњу“ најавили су да ће помоћи Михајлу, Наташи и Николи, а након репортаже о њиховој судбину, емитоване пре неки дан на локалној Телевизији, јавило се много племенитих људи распитујући са како би могли да се нађу при руци овој деци, да им помогну, да их охрабре у невољи.