Kuća odlikaša i čemera

Detinjstvo troje malih Kašaija – Mihajla (14), Nataše (12) i Nikole (10) protiče u teškoj nemaštini, da bi ih pre dvadesetak dana zadesila još jedna nedaća... Sredinom januara preminuo je njihov otac Petar, siromašak i nevoljnik, koji je, iako nezaposlen i bolestan, brinuo o dečici radeći povremeno kao nadničar. Majka Slavica napustila ih je još pre desetak godina, otišla netragom, najmlađe dete ostavila u kolevci, a dvoje starijih više se, kažu, i ne sećaju njenog lika.

U njihovom trošnom i memljivom kućerku na obodu Vrbasa, u ulici Celuloza broj tri, nedostaje svega – osim petica u školskim svedočanstvima i đačkim knjižicama.. Mihajlo, Nataša i Nikola, učenici ovdašnje Osnovne škole „Svetozar Miletić“, i ne znaju za druge ocene. Sve troje su čisti odlikaše, od prvog razreda. Uz to stekli su i pregršt diploma i priznanja za zapaženo učešće na mnogim takmičenjima u znanju. Mada više gladni nego siti, ne traže mnogo, nadasve su skromni.

- Najviše bismo voleli da imamo vodu u kući, fali nam kupatilo, pa se kupamo kod tetke, u komšiluku. I pre tatine smrti živeli smo veoma teško. Ja sam povremeno tokom letnjeg raspusta išao da radim u obližnjem voćnjaku, dobijali smo socijalnu pomoć i dečiji dodatak, kao i bonove za hranu u narodnoj kuhinji, ali sve to nije bilo dovoljno ni da se podmire najosnovniji troškovi života. Sada smo na velikoj muci i da nam nije tetke Vesne, ne bismo znali ni kud ćemo ni šta ćemo – priča tiho i sabrano najstariji Mihajlo, kojeg je sudbina, eto, prisilila da razmišlja kudikamo zrelije i racionalnije od većine svojih vršnjaka četrnaestogodišnjaka. Kad završi osnovnu školu, želeo bi, veli, da se upiše u srednju mašinsku, a posle i da studira.
A Nataša, koja tek stasava u lepu devojku, silom prilika već preuzima ulogu domaćice. Još, kaže, nije kuvanju vična, ali ume da pospremi kuću, da braću za školu opremi. Ne propušta priliku da istakne kako im redovno pomažu nastavnici i školski drugari. S primetnom gorčinom objašnjava još kako majci nikako ne može da oprosto što ih je napustila.

- Kada se pojavila nekoliko dana pre nego što je tata umro, nije nam ni malo bilo drago što je vidimo. Mihajlo i ja smo odmah izašli iz kuće. Ne znamo ni gde živi, ni šta radi, niti nas intersuje. Kada nam je bila najpotrebnija okrenula je leđa i nama i tati – mirnim glasom, s primetnom setom u očima, kazuje Nataša, pa dodaje kako samo zahvaljujući učenju ona i braća joj uspevaju da koliko-toliko potisnu osećanje tuge zbog siromaštva.

Troje Kašaija, ipak, neće ostati bez zaštite. U Centru za socijalni rad u Vrbasu već su preduzeli mere da im se obezbedi porodični smeštaj, najverovatnije kod tetke Vesne, očeve sestre. To podrazumeva i dugoročnu materijalnu sigurnost za školovanje, garderobu, ishranu. Direktorka škole „Svetozar Miletić“, Ružica Marković ponudila im je da, pored užine, svakodnevno mogu da dobijaju i ručak u školskoj kuhinji, zajedno s decom koja koriste produženi boravak. I zaposleni u vrbaskom JP „Direkcija za izgradnju“ najavili su da će pomoći Mihajlu, Nataši i Nikoli, a nakon reportaže o njihovoj sudbinu, emitovane pre neki dan na lokalnoj Televiziji, javilo se mnogo plemenitih ljudi raspitujući sa kako bi mogli da se nađu pri ruci ovoj deci, da im pomognu, da ih ohrabre u nevolji.