Живот на ивици

Љути смо, много смо љути. Сиромашни, увређени и очајни, живимо на ивици. Унутра, празни новчаници и гомила неплаћених рачуна. Напољу, ледено доба. Не игра Ноле сваки дан по шест сати, да нам лакше прође дан.

Имамо беле шенгене, али немамо паре да отпутујемо преко границе. А и шта ћемо тамо. Ако је тачно да је модерни свет одавно на ивици економске провалије – а јесте, зар је решење да тражимо посао у Грчкој или бољи живот у Италији? Од самих себе побећи не можемо, зашто онда да се трошимо.

Али овде човек понекад пукне. Растројен и опасан, љути човек из Гуче изабрао је очајнички потез. Упао је у полицијску станицу на Чукарици и као таоце, са бомбама и пиштољем, држао тројицу инспектора. Доживео је пре неколико година неправду, улетели су му у кућу, претукли га и опљачкали. Чекао је правду и није је добио, па је отишао, да је пронађе сам.

Синдром кратког фитиља је прорадио и Блажимир, тако се зове, направио је белај. И, шта је тиме добио? Навукао је себи још већу беду на врат. Заглавиће робију или ће, уместо у ћелији, провести извесно време на каучу. Зацементирао је своју судбину, а правду није нашао.

Невоља је што смо, потенцијално, сви ми Блажимир. Несрећни, рањени, мали људи, који живе у камијевском свету у ком недостају само типови који ће једног тмурног дана закуцати на врата, прочитати нам пресуду, избацити нас из рођеног стана и гурнути у амбис.

Чак су и политичке елите изгубиле вољу да нам обећавају ведру слику Србије, што се после избора претвара у комедију. Биће нам, дакле, још горе. Та врста дефанзиве и паковања црних мисли у машницу, јесте заправо слика свеопштег стања нашег духа, једна врста колективне неурозе. Иако српска народна клетва фаталистичког правца поручује „да увек може горе”, главешине су нас заиста смрачиле својим пророчким фатализмом, мада ту пре има немоћи и недостатка идеја, него зле намере.

Политичке елите нам не ваљају, ти нас неће извући са ивице провалије, осим што ће се потрудити да, кад будемо падали заједно, они ипак падају нешто спорије, па да се опет извуку и тресну у нас, народни душек.

Зато, ви љути и преварени, маните се јалове деструкције која троши енергију и мути разум. Употребите је на страни светле стране моћи, па као транзициони витезови џедаји, средите најпре свој живот. Ако имате неки плац или имање, свратите тамо, средите башту. Закуп тезге на Бајлонију је око 300 динара, имаћете малу зараду, али тако се почиње. Уместо да сваке вечери плачете над својом несрећном судбином, за 10 година имаћете бар две продавнице.

Ако желите брз успех, идите у неку странку и потпишите приступницу. Успут на некој тезги купите и џепно издање Гетеовог „Фауста”. Није скупо, свега 100 динара, али ће ваљати, када изгубите миран сан.