Више од концерта

Мора да ја – а онда је то, часна реч, скроз несвесно и кријући и од саме себе – обожавам оног Коштуницу. Јер, најискреније сам, да не лажем, очекивала да на његовом лицу видим макар сенку нелагодности после оне увредљиве декламације Боре Чорбе о Чеди Јовановићу на дочеку Српске нове године пред скупштином. Али, он ништа. Ни трага од неке непријатности, макар и због тога што би му тог тренутка прозујало кроз главу да би то могло да му штети у кампањи. Ето, признала сам. А то што је Санда Рашковић-Ивић задовољно аплаудирала  Бори и његовом поетском узлету, и што се Веља Илић и екипа око "вољеног премијера" нису ни трудили да сакрију своје, рекла бих, злураде осмехе, то ме није ни изненадило, ни разочарало.

Што се тиче реакција премијеровог саветника Александра Никитовића и амбасадора Русије Александра Алексејева (да ми је само знати како га је Коштуница наговорио да дође на концерт, и за то – капа доле), дакле о реакцијама те двојице не могу да судим, јер овог првог никад и нисам видела да се смеје, а Алексејев је, човек, ипак странац и можда и није схватио о чему се ради, па му зато опраштам. 

Дакле, све да "народњаци", који су организовали дочек испред скупштине, сада осуде испад Боре Чорбе (како то од њих траже они којима су на неким другим трговима и у неким другим градовима исте ноћи певале неке, очигледно, обазривије музичке звезде) не може да избрише ту слику за коју (нисам веровала да ћу и то дочекати) морам да захвалим Пинку.

О Борином праву да "пљује" по Чеди на концерту односим се исто као према Чедином праву да "пљује" по премијеру у предизборном споту (мислим на реченицу "премијер, а не саучесник" из спота ЛДП-а). Ни једно ни друго није фер.

Није ова Борина песма, треба рећи, по квалитету ништа лошија од оне којој смо једно време сви клицали, а у којој се овај храбри рокер (ово кажем без трунке ироније) ругао "баба Јули" (Мири Марковић). То је то исто. Само се "мало" разликују та Мира и тај Чеда. И то не треба сметнути с ума, чак ни у изборној кампањи, па чак ни кад ти је Веља Илић коалициони партнер (јер тај је знао да се са неистомишљеницима разрачунава и физички, а не само вербално).

А Коштуница је, рекло би се, понесен својим (мора се признати прилично успелим) "силаском у народ", то заборавио. Да смо те вечери присуствовали једној трансформацији чији ће се облици тек видети у будућности доказује читав тај аранжман у који се лидер ДСС-а уплео.

Не може се без последица (иако нисам склона да с презиром какав су многи показивали последњих дана гледам на Цецу и њену публику, јер сматрам да су и она и они производ сплета гомиле несрећних и дуготрајних околности), дакле, не може се без последица организовати скуп на коме је главна звезда жена с биографијом какву има Цеца. Она је, с правом или не, персонификација Србије од које покушавамо да се одлепимо више до деценије. И она је, с правом или не, таква каква је прихваћена од великог дела овог народа. И то је, с правом или не, ДСС хтео да искористи за своје циљеве.

Али, они који посегну за таквим маркетиншким триковима треба да буду свесни чињенице да више немају права да такву манифестацију називају само концертом. То је онда више него концерт. То неко од оних 100.000 људи који су дошли на Трг да, у организацији ДСС-а и НС-а, слушају Цецу (а можда и Рамба) може да схвати као политички став. Све и да Бора није рекао ни реч о Чеди. А то има неке последице. Прва је, прогнозирају аналитичари, пораст рејтинга народњачке коалиције. Тако су у Србији почињале многе ствари. Какве ће последице имати "понародњавање" Коштунице, не бих прерано да судим. Јесте, не бих да се залећем. Ни да помислим нешто погрешно само на основу тога што је човек кога је у јавност први пут после 5. октобра "извукло" гостовање Зубина Мехте у Београду, пре неколико вечери исту част указао и Цеци. Можда није ништа озбиљно, можда је само мало застранио. Музички, наравно.