Više od koncerta

Mora da ja – a onda je to, časna reč, skroz nesvesno i krijući i od same sebe – obožavam onog Koštunicu. Jer, najiskrenije sam, da ne lažem, očekivala da na njegovom licu vidim makar senku nelagodnosti posle one uvredljive deklamacije Bore Čorbe o Čedi Jovanoviću na dočeku Srpske nove godine pred skupštinom. Ali, on ništa. Ni traga od neke neprijatnosti, makar i zbog toga što bi mu tog trenutka prozujalo kroz glavu da bi to moglo da mu šteti u kampanji. Eto, priznala sam. A to što je Sanda Rašković-Ivić zadovoljno aplaudirala  Bori i njegovom poetskom uzletu, i što se Velja Ilić i ekipa oko "voljenog premijera" nisu ni trudili da sakriju svoje, rekla bih, zlurade osmehe, to me nije ni iznenadilo, ni razočaralo.

Što se tiče reakcija premijerovog savetnika Aleksandra Nikitovića i ambasadora Rusije Aleksandra Aleksejeva (da mi je samo znati kako ga je Koštunica nagovorio da dođe na koncert, i za to – kapa dole), dakle o reakcijama te dvojice ne mogu da sudim, jer ovog prvog nikad i nisam videla da se smeje, a Aleksejev je, čovek, ipak stranac i možda i nije shvatio o čemu se radi, pa mu zato opraštam. 

Dakle, sve da "narodnjaci", koji su organizovali doček ispred skupštine, sada osude ispad Bore Čorbe (kako to od njih traže oni kojima su na nekim drugim trgovima i u nekim drugim gradovima iste noći pevale neke, očigledno, obazrivije muzičke zvezde) ne može da izbriše tu sliku za koju (nisam verovala da ću i to dočekati) moram da zahvalim Pinku.

O Borinom pravu da "pljuje" po Čedi na koncertu odnosim se isto kao prema Čedinom pravu da "pljuje" po premijeru u predizbornom spotu (mislim na rečenicu "premijer, a ne saučesnik" iz spota LDP-a). Ni jedno ni drugo nije fer.

Nije ova Borina pesma, treba reći, po kvalitetu ništa lošija od one kojoj smo jedno vreme svi klicali, a u kojoj se ovaj hrabri roker (ovo kažem bez trunke ironije) rugao "baba Juli" (Miri Marković). To je to isto. Samo se "malo" razlikuju ta Mira i taj Čeda. I to ne treba smetnuti s uma, čak ni u izbornoj kampanji, pa čak ni kad ti je Velja Ilić koalicioni partner (jer taj je znao da se sa neistomišljenicima razračunava i fizički, a ne samo verbalno).

A Koštunica je, reklo bi se, ponesen svojim (mora se priznati prilično uspelim) "silaskom u narod", to zaboravio. Da smo te večeri prisustvovali jednoj transformaciji čiji će se oblici tek videti u budućnosti dokazuje čitav taj aranžman u koji se lider DSS-a upleo.

Ne može se bez posledica (iako nisam sklona da s prezirom kakav su mnogi pokazivali poslednjih dana gledam na Cecu i njenu publiku, jer smatram da su i ona i oni proizvod spleta gomile nesrećnih i dugotrajnih okolnosti), dakle, ne može se bez posledica organizovati skup na kome je glavna zvezda žena s biografijom kakvu ima Ceca. Ona je, s pravom ili ne, personifikacija Srbije od koje pokušavamo da se odlepimo više do decenije. I ona je, s pravom ili ne, takva kakva je prihvaćena od velikog dela ovog naroda. I to je, s pravom ili ne, DSS hteo da iskoristi za svoje ciljeve.

Ali, oni koji posegnu za takvim marketinškim trikovima treba da budu svesni činjenice da više nemaju prava da takvu manifestaciju nazivaju samo koncertom. To je onda više nego koncert. To neko od onih 100.000 ljudi koji su došli na Trg da, u organizaciji DSS-a i NS-a, slušaju Cecu (a možda i Ramba) može da shvati kao politički stav. Sve i da Bora nije rekao ni reč o Čedi. A to ima neke posledice. Prva je, prognoziraju analitičari, porast rejtinga narodnjačke koalicije. Tako su u Srbiji počinjale mnoge stvari. Kakve će posledice imati "ponarodnjavanje" Koštunice, ne bih prerano da sudim. Jeste, ne bih da se zalećem. Ni da pomislim nešto pogrešno samo na osnovu toga što je čovek koga je u javnost prvi put posle 5. oktobra "izvuklo" gostovanje Zubina Mehte u Beogradu, pre nekoliko večeri istu čast ukazao i Ceci. Možda nije ništa ozbiljno, možda je samo malo zastranio. Muzički, naravno.