Старац пун гелера

РАЈАЦ – Ратни војни инвалид Слободан Максимовић свлачи са себе џемпер и кошуљу, хоће да нам докаже да је истина све што прича.
– Ево га, на десном рамену, слободно га напипајте. Имам их и у плећки, два су ми под кожом на глави, а један се сместио у плућа, открио га је рендгенски снимак. Било их је много, неке су ми повадили у руској болници у Ваљеву, ови су остали. Што да ме секу кад ми не сметају, а носим их пуне 62 године – прича старац поново се облачећи.
Гелер до гелера од немачке гранате која је, из Семберије, прелетела Дрину и пронашла Слободана у мачванском рову. На десној плећки и надлактици још су ожиљци давних резова скалпела руског хирурга. Одатле су гелери одстрањени, али нису сви. На рамену и темену их видимо као тамне чвориће, под прстима их напипавамо као зрна пасуља и плочице.

Кад су га, из Ваљева, вратили кући на опоравак, муке су тек настале. Рат се ближио крају, али је четника још било по Шумадији. Почели су да га прогањају.

– Тражили су ме у Озрему под Рајцом, где сам био на миразу моје супруге Драгиње. Морао сам, током ноћи, да бежим у Мутањ под Рудник, код оца и браће, и да се кријем по таванима. Једва сам чекао да партизани почну да мобилишу за фронт, да главу спасем испред каме. Елем, и то се деси, али позвали моју млађу браћу, Славка и Славишу, а мене нису. Одем са њима на зборно место у Белановицу. Прозивају браћу кроз одшкринута врата, али уђем ја и кажем комисији: "Они су још деца, не знају шта је пушка. Узмите мене уместо њих, али обећајте да им неће фалити ни прст. Иначе, молите бога да се не вратим." Пристану, браћа се врате кући, а ја поново у рат.

Слободан је потом учествовао у биткама за ослобођење Краљева и Чачка, онда је прешао Дрину и ратовао по источној Босни и Семберији. Кад се вратио кући, био је задовољан да је мобилизациона комисија одржала реч: браћа су била жива, здрава и на броју.

Као ратни војни инвалид, Слободан Максимовић је последњих десетак година примао инвалидски додатак од 1.600 динара. Уз пензију од седам хиљада (20 година је чистио учионице и ложио фуруне у озремској школи) и приходе од земље и стоке, некако се живело. У марту прошле године пребаце га у седму категорију и укину му инвалиднину.

– Нису велике паре, али било је заувар. Знам случај да човек прима ратну инвалиднину за изгубљене прсте на руци, а покидао му их динамит док је ловио рибу. Све се могло са два сведока. Испаде да што сам старији, а бројим 88 година, све сам здравији. Већ годину дана сам удовац, да ми кћерка Љиљана повремено не дође из града и помогне, не знам шта бих – вајка се старац.

А кад Љиљане нема, Слободан Максимовић, на прагу десете деценије, храни две краве и седам-осам оваца, чисти шталу, чешагија кобилу Дрину, преже је у кола да би довезао и одвезао; она му је, каже, десна рука. А да није још за "старо гвожђе" доказао је у прошли петак.

– Нешто сам се лоше осећао, а беше ми жао да прежем Дрину за толико, него одем пешке у суседне Бершиће, у амбуланту код доктора. Не затекнем га, рекоше ми да ће радити у понедељак. Шта ћу, вратим се кући необављена посла.

А од Слободанове куће до амбуланте и натраг – десет километара. Превише и за упола млађе.