Уметност је егоистична

Сликар Бора Иљовски не воли да даје интервјуе. Штета. Има много тога да каже. О свом детињству које је започело у Егејској Македонији, где је рођен 1942. када га је баба због грађанског рата у Грчкој и могућих проблема с властима прекрстила у Периклис Иљопулос, о боравку у Пољској, о младићким годинама у Београду, Ликовној академији, џезу који га је покретао, Паризу који га је разочарао...
Бора Иљовски живи и ствара у стану-атељеу у Земуну. Ту се преселио након што је срушен атеље у Улици Страхињића бана на Дорћолу, где је, као што каже, имао најбоље услове за рад. Мир, тишину, дебеле зидове...

– Овде се све чује. А мени то смета. Ево, као што видите, немам ни телевизор у кући, радио укључим понекад. Мени је за рад потребан материјал, а то подразумева пре свега простор. Потребна ми је тишина, бели зидови, дистанца и светлост. Тек онда долазе оловка, гумица и боја. Једном је на Дорћолу освануо графит: "Мрзим тишину и мрзим бело". А то је баш оно што ја волим – каже сликар.

Уметничку даровитост Боре Иљовског препознали су још учитељи у Пољској, где је као избеглица из Грчке живео од седме до 14. године.

– Волео сам да радим све што и друга деца. Волео сам да се клизам на леду иако сам био дете с југа. На самом почетку сместили су нас у неки мрачан градић близу Балтика. Сећам се, температура се спуштала до минус 30 степени. После смо се опет селили из града у град. Говорили смо пољски боље од Пољака. Учитељи су у школи говорили да сам надарен за уметност. По доласку у Београд уписао сам се у уметничку школу у Шуматовачкој, а онда покушао на Ликовној академији. И наравно, као и већини, први пут ми није успело. Ни мени, ни мојој генерацији, међу којима су Душко Оташевић, или покојни Стеван Кнежевић. Али, нисам се много узнемирио што се нисам одмах уписао. То се тада дешавало. Професор ми је био Ђорђе Бошан, али не могу рећи да је он много утицао на мене. Утицало је дружење са другарима из класе, одлазак на фантастичне џез концерте... Људи су волели да имају неки ауторитет, неког тату, а ми смо бежали од тога. Били смо "уличари", али савршено смо функционисали. Колеге са историје уметности су нам говориле: "Па ви све знате". Одлазили смо да гледамо филмове и, наравно, на џез. Тада су у Београду свирали фантастични музичари. Као да смо у Америци. Е, то је била права школа. Уживао сам гледајући инструменте, то је била права ликовност. И музичаре. Сећам се свирке Чарлса Мингаса. Када га је један момак у пет ујутру питао како треба свирати, овај му је одговорио: "Момак, треба свирати онако како не треба". Па ваљда је тај момак то добро разумео – сећа се Иљовски.

По завршетку студија Иљовски је, као и остали студенти, добио наградну екскурзију у Москву. Али, пасош му је враћен, опет због порекла, места рођења... Заинатио се и кренуо у Париз са писцем Момом Димићем кога зна још из школе "Марија Бурсаћ" на Звездари...

– Кренули смо, онако, сами аутобусом. Момин отац је тада радио нешто у индустрији Гавриловића и "наоружали" смо се саламама и кобасицама. Све смо појели до границе, а после само што нисмо цркли од глади... Мома је после спавао код неких рођака, а ја онако... са хипицима. Још тада сам се разочарао у Париз. Био ми је помало кич – сећа се.

Бора Иљовски, као и већина уметника, не воли да се његова уметност сврстава у поједине правце. Каже да не прави неку реалну слику. Само тако мисли. Све почиње негде споља. Кад изађе, широм отвори очи. Посматра људе, ствари, ослушкује. То је материјал који се у уметнику скупи ко зна где, а атеље је само радни простор.

– Сваки уметник ће вам рећи да се бави својом сликом. Стварате за себе, а шта ће други видети, о томе ми не размишљамо. Има једна причица када је код Матиса дошла нека жена, онако неугледна из народа, он је почео да је слика. Неко је прокоментарисао да лик на платну не личи на жену, а Матис је одговорио: "Ко вам је рекао да ја сликам жену. Ја сликам слику". Уметност је егоистична појава. Све што сам радио, радио сам за себе. И оне акције са тракама које сам 70-их изводио у свом атељеу радио сам због себе. То је као кад кувате кафу. Углавном вам гост каже да скувате као што бисте скували за себе. Тако је и са уметношћу – каже сликар.

На платнима Боре Иљовског у колоритној геометрији препознаје се оно што је сликар видео. То су потврдили и становници једног места на Канарима, где је Иљовски са још неколико уметника пре неколико година боравио:

– Сели смо у једну кафаницу која је баш имала одговарајући назив "Casa Creativa". Ту, поред мора, била је плантажа банана и једна љубичаста апотека. Ја сам рекао да ћу сада да насликам овај пејзаж. Сви су се мало зачудили, знајући да иначе не сликам пејзаж на начин на који је то уобичајено. И нисам. Насликао сам по своме. Моје облике и боје. А онда су слику видели неки староседеоци и рекли: "Па то је тамо код љубичасте апотеке!" – каже Бора Иљовски и додаје: