Нема више "код Јоце"

КРАГУЈЕВАЦ – Првих неколико дана људи су се чудили, стајали пред вратима и скањерали се да уђу, а онда су упали неки клинци и заиграли у стилу Џона Траволте. То је био почетак, а све остало је историја – каже Јован Новковић, који је пре десетак дана запечатио свој Black and White, први крагујевачки кафић, отворен 23. фебруара 1980, месец и по пре београдског "Златног папагаја".

Јоца, како га овде сви знају, каже да је већ радио када је стигао на отварање "Златног папагаја".

– Док су се Београђани привикавали на пригушена светла, у Крагујевцу је "лед" већ био пробијен. Пила се "класика", вињак, вотка, коњак "давид", а слушали се "Стоунси", "Битлси" и "Шедоузи". Убрзо је у Black and White послужен и први "еспресо" у граду, а "гранита", лимунада са зрнцима леда, није заживела.

Било је то, каже Јоца, право откровење, али неколико месеци после отварања, у Black and White су почеле да долазе и девојке.

– Девојке саме у граду, па још и да седну да попију пиће... пре 27 година то није било учтиво. Међутим, код мене су почеле да долазе две по две другарице. Мушкарци су стајали за шанком, а цуре су седеле. За њих и парове био сам купио десетак белих фотеља. Иначе, цео кафић је био у фазону црно-бело.

Кафић је, дефинише га Јоца, био место где си, за разлику од кафана, и пре подне могао да слушаш гласну музику.

– Сећам се, био је ту неки стари добри "Грундигов" грамофон РПЦ 200. Међу гостима су били најпознатији Крагујевчани, а међу њима и први српски "сендвич-мен" Пера дух. Трендове сам пратио све до краја осамдесетих, када су се појавили спотови. После нисам, а и отишао сам у рат.

Током свог века Black and White је прошао кроз неколико фаза. У том простору појавио се први крагујевачки хотдог и прва пица, после је Јоца отворио ресторан са староградском музиком, да би, на крају, са отварањем модернијих, кафић постао стециште старије господе. У Black and White сада долазе унуци предратних трговаца, сајџија и других занатлија.

– Многи су се овде упознали, а ја сам их препознавао кад позову да питају да ли им је ту дете. "Овде Рељин тата", каже отац, а ја се тако сетим о коме је реч. Уморио сам се, зато затварам кафић, мада и ово што сам вам сад рекао има везе са мојом одлуком. Ипак, вратићу се, надам се после годину-две.

Јоца, дакле, није рекао збогом, већ до виђења, а како је било пре него што је изговорио "изволите".

– Кад сам дошао у зграду општине да пријавим радњу, надлежни службеник се згрануо: "Кафић, кажеш..., а, па то не може. Немам то у регистру". Ја му докажем да може, а он ме пита за име. Ја кажем Black and White, а он: "Шта кажеш... не може то, немам та слова у машини, а и шта ће ти, бре, то енглеско име". Међутим, остао сам упоран...

Кафић је радио од 7 до 23, ту није смело да се омане, а и дозволу за алкохол није било лако добити. Надлежни су сматрали да кварим омладину, а чини ми се да ти и сад мисле: "Боље да му нисмо дозволили". За њих је кафић било нешто што долази са "трулог Запада". Ипак, успео сам, а после је све ишло лакше. Сад кафиће имаш на сваком кораку...