Изборна ћутња

У финишу предизборне кампање човеку је отприлике јасно да му баш ништа више није јасно. Једни га сабајле спремају за величанствени улазак у Европску унију. Поподне је већ с другима одавно у њој. А навече га неки трећи панично изводе из ње, јер часном и поштеном човеку и није место међ’ том шачицом завереника, који већ миленијумима раде противу нас...
Ако све ово човек некако и докучи, сигурно пада на тесту идентитета. Што националног, што личног. Наиме, то што је некоме лоза стотинама година уназад укорењена у питоме шумадијске њиве, не значи да због тога мањинска заједница Ескима у Србији треба да се осећа мање важна од њега. Али опет, с друге стране, ни Ескими, ни Инке, ни Маје не могу да угњетавају националну већину која је, доказано, изнедрила Еву и Адама и написала десет Божјих заповести. С тим што је онај који прихвати било шта од понуђених варијанти доказано – издајник. Што опет не значи да нисте уједно и патриота, чиме се потире квалификација оних трећих о "страном плаћенику", што је за разлику од издајништва мања анатема, али с далекосежнијим последицама. Јер, ко једанпут заиште паре за свој рад, тај ће целог живота тражити да буде плаћен. Ако вам сада баш ништа није јасно, то значи да полако продирете у суштину предизборног рингишпила и да правилно прожимате ствари.

Кад све ово легне на своје, то јест узме свој данак у вашим малим сивим ћелијама, на ред долази оно суштинско. Заједнички именитељ свих политичких такмаца: поштење!

Елем, како су сви одреда огрезли у поштење и како је политика њихов богоугодни рад, једино непоштен и лицемеран у свему томе заправо сте – ви. Најлакше је сумњати и кудити. Тражити мане, а немати на уму ону велику народну мудрост: "Ко ради тај и греши". Ко не ради греши још и више, али све то није разлог за бојазан да та симпатична лица, изнад чијих глава се вију ореоли, неће одржати дату реч. Па све да су им ти ореоли додати у фото-шопу, лепо им стоје. А реч је, опет, највреднија заоставштина коју имамо, па зар и у њу сумњати?!

Ако ли неко још има недоумица о тежини њихових речи, нека проба да се приграби за неку од њих и скочи у воду. Потонуће, нема грешке. Где ћете бољег доказа...

Негде пред крај предизборно-маркетиншке лоботомије је и финансијски моменат. У најкраћим цртама то изгледа отприлике овако: празан новчаник је само опсена у коју сте убедили себе. Аутосугестивна заблуда. Јер како се рекламни спотови нижу, буђелар вам је све пунији, с тим што грешите ако у њега гледате једнострано, односно само очињим видом. У њега се гледа – срцем. Ако је већ живот сам, филозофски гледано, илузија, што би се па свакодневица разликовала од њега? Превише очекујемо, за тако мало вере у те немонтиране кадрове, бољег сутра, прекосутра, накосутра...

И, на крају, као најречитији део свих кампања, најсадржајнији и у сваком случају есенцијални део свих предизборних пролога – предизборна тишина.

Четрдесет и осам сати зомбираног гледања у погашене телевизоре. Период у којем ни највичнији неуролози не дају никакве прогнозе.

Нема ту познатог лека, осим можда исконског и инстинктивног – вриска из свег гласа. У јастук, по могућству. Да се не крши изборна ћутња...