Србија заврнуте чесме

Фидел Кастро још је пре десетак година рекао да се свет финансија претворио у неку врсту казина или рулета. И био је у праву. Друштво из Бретон Вудса, односно ММФ, заврнуло је чесму Србији, нови кредити одложени су за време после избора. Случајно баш сада? Нисам баш сигуран. Исто то ММФ је урадио и Мексику, у изборној кампањи 1994. и Бразилу у изборној кампањи 1999. Следи питање: је ли онда ММФ уместо ватрогасца постао пироман? „Када умре девет од десет пацијената које лечи исти доктор, онда је јасно да тај доктор не зна свој посао”, изјавио је пре десет година Џозеф Стиглиц, добитник Нобелове награде за економију 2001. Наиме, програми које ММФ намеће земљама у кризи понекад погоршавају ситуацију изазивајући чак и праву катастрофу: Индонезија, Тајланд, Кореја, Русија, Бразил и Аргентина, шест пораза ММФ-а за мање од шест година. Колико смо ми кандидати да будемо седми случај? Да будемо римејк финансијских земљотреса у Јужној Америци?

Или је Србија сада ипак спремна или ће бити присиљена да нешто научи из искустава тих земаља? Макроекономска политика под директивама институција Бретон Вудса могла би Србију да доведе до економске и социјалне пропасти, иако за такав сценарио део одговорности свакако има и наша немарна политичка класа. Либерална доктрина коју ММФ намеће земљама у тешкој економској ситуацији доводи до грешака ове институције у свим доменима где је интервенисала: развој, вођење криза и транзиција из комунизма у капитализам. С друге стране, стриктно поштовање економске ортодоксности неће поштедети Србију тешких финансијских потреса. Курс динара и евра показује нам ових дана шта значи најновија одлука ММФ-а. Истовремено, сиромаштво је све веће. Инсистирање ММФ-а на кресању буџета како би се решили краткорочни проблеми ликвидности и како би се смирили успаничени инвеститори може да иде на рачун дуготрајних јавних инвестиција.

Заправо, ММФ више брине о интересу финансијских тржишта него о развоју држава које помаже. Наравно, фонд увек захтева либерализацију тржишта, смањење буџетских дефицита, продају јавних предузећа, асанацију банковних сектора, али и ограничење броја функционера. ММФ се концентрише на буџетске последице, или инфлациону опасност, занемарујући сиромаштво и незапосленост. ММФ је жестоки поборник борбе против инфлације, хладно прихвата дубоке рецесије у земљама које помаже, уколико сматра да ће колапс производње спасити неколико процентних поена нивоа цена. ММФ мисли како увек може да надмудри тржиште, успут мало се мешајући и у изборе у неким земљама. Тако је Бразил у октобру 1998. имао нулти економски раст, рецесију на помолу, веома прецењени девизни курс, унутрашњи дуг који је брзо растао, јасан увид у тадашњи колапс Русије и енергичну подршку ММФ-а у одбрани валуте. Ипак, главни део те бразилске приче били су тада предстојећи избори у тој земљи. Бразилско искуство говори како је опасно заљубити се у везивање девизног курса за неку валуту, Бразил је то прилично касно открио, и то на своју штету, јер је бранио прецењену монету све док на крају није пукла. Ни веома постепена депресијација није била довољна да надокнади претходно прецењивање валуте. ММФ је свесрдно бранио бразилску одлуку из октобра 1997. да повећава каматне стопе на 50 одсто на годишњем нивоу управо због тога да би одржао валуту. Та је одлука била судбоносна, она је запечатила крај тадашњег бразилског економског раста и уградила фискалну темпирану бомбу. Следеће 1998. и Русија је упала у исту монетарну замку: стабилизациони програм заснован на девизном курсу који је исувише дуго био подржаван од ММФ-а.

Не треба, дакле, ићи далеко у прошлост и тражити примере лоших лекова које је ММФ одређивао неким државама. Ова институција не само да није умела да открије предзнаке велике економске кризе у Азији 1997. и 1998. године, већ су и лекови које су прописали „супердоктори” из 19. улице у Вашингтону погоршали ситуацију у Тајланду, Индонезији и Кореји доводећи милионе људи до незапослености и крајњих граница сиромаштва. Једино је Малезија успела да се одупре овом таласу, захваљујући свом тадашњем премијеру, доктору Махатиру, који је одбио да се повинује захтевима светског полицајца. Све крупне валутне и банкарске кризе у последњих десетак година десиле су се у условима појачаног надзора ММФ-а. Уместо да се ММФ угаси, бирократија је измислила за себе нову функцију: давање тзв. кредита за структурално прилагођавање земљама које су, из разних разлога, до гуше у дуговима, што је мисија која никада и није била предвиђена првобитном повељом о оснивању ММФ-а. Осим тога ти кредити за структурално прилагођавање веома личе на кредите за развој који треба да буду у надлежности Светске банке. И ти кредити прилично су неефикасни у спречавању валутних криза и поспешивању стабилног привредног раста у земљама у развоју.

Очигледно да ММФ више не игра ону конструктивну улогу у светској привреди какву је играо у међународној економији у периоду после Другог светског рата. Свет је још седамдесетих година прошлог века напустио систем из Бретон Вудса. Али до нас у Србији та вест још очито није стигла.