Кројачи наше коже

Космет и Србија су једна, а Босна и Херцеговина сасвим друга ствар – годинама понављају званичници водећих западних земаља. И, обавезно, додају да је БиХ међународно призната суверена земља чије се границе не могу мењати. Тако Републици Српској одричу право да на референдуму одлучи о свом статусу.
И, заиста, из свих потеза већине западних званичника види се да они Србији и БиХ, кад је реч о основним питањима за њихову судбину, прилазе потпуно различито.
Велике силе су у Дејтону одлучиле да ће се БиХ "састојати од два равноправна ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ". Тако су од ње направиле децентрализовану државу.

С друге стране, ентитетско или кантонално уређење Космета, став је западних сила, уопште не долази у обзир. Што је још важније, у Дејтону је одлучено да се границе БиХ не могу мењати, што, опет, за Србију не важи, без обзира на међународно право.

Као једну од битних ствари за будућност БиХ "кројачи наше коже" – како их је назвао историчар др Милорад Екмечић – одредили су повратак расељених и избеглих. Једну годину прогласили су "годином повратка". 

На Космету је обрнуто: повратак расељених и протераних је, суштински, једино брига Србије. Зато се у јужну српску покрајину није вратило ни два одсто од 250.000 људи који су је, спасавајући главе, напустили од средине 1999. године.

Враћање имовине је било једно од мерила општег стања у БиХ. Високи представници међународне заједнице смењивали су све оне за које су проценили да успоравају враћање станова, кућа и имања њиховим власницима.

Космет је, опет, другачији случај. Стварног враћања српске имовине практично и нема. Захтеви за враћање имовине се решавају, али власнике нико не уводи у посед.

Стране владе и хуманитарне организације дале су и дају велики новац за поправку и обнову приватне имовине у БиХ. Срушене и оштећене српске куће, станови и економски објекти на Космету, а процењује се да их је око 40.000, углавном се обнављају парама Србије. Без обзира на то што их је већина оштећена и срушена после доласка Кфора и међународне администрације на Космет.

До истоветних резултата долази се и када се упоређују слобода кретања и безбедност свих становника. Од Дејтона наовамо, у БиХ су се дешавали појединачни изгреди, односно напади на Србе, Хрвате и Бошњаке и њихову имовину. Захваљујући и међународним снагама, није се догодило ништа налик погрому који су Срби доживели на Космету у марту 2004. године. Да је стварно вођена брига о безбедности свих становника Космета, онда од доласка међународних и администрације Уједињених нација не би хиљаду Срба било убијено а исто толико отето...

Није, на крају, на одмет навести и речи бившег британског амбасадора у БиХ и Србији Чарлса Крафорда. На Међународној конференцији о решавању и спречавању сукоба у Шведској, он је претпрошле године  изрекао: "Оно што ми заиста говоримо грађанима БиХ је следеће: ’Ви се заиста не волите, али морате да живите заједно, свиђало вам се то или не. Ћутите. Помирите се с тим’. А становницима Косова говоримо да ’будући да се не слажу могу да се раздвоје’ . Крафордове речи би звучале искрено да се иза термина "раздвоје", по свему судећи, не крије намера "кројача наше коже" да онемогуће Србима повратак на Космет и његово одвајање од Србије.