Више од узбуне

Тврдња да новинари неће имати шта да напишу ипак се 17. јануара 2007. године показала произвољном.
Вест дана у ваљевском крају, а претпостављамо, и целој Србији, представља коначни извештај Центра за радиологију из Београда – да четири радника наменске производње ХК "Крушик" нису озрачена.
И без овог рангирања најважније је да су детаљно прегледани радници здрави као дрен и да се очекује иста дијагноза након, за сваки случај, контроле накнадно заказане за мај.

Чим је "процурела" вест о сумњи да је дошло до контаминације, ваљевски журналисти одмах су почели да извештавају своје редакције успут се трудећи да сазнају податак и околност више везану уз цео случај. Било је том приликом одређених претеривања, пре свега у насловима, али озбиљност догађаја и тако нешто је оправдавао. Оправдавала их је и чињеница што званичних и повратних информација није било ни из "Крушика" ни њему надређених државних институција. Штавише, нервозни појединци говорили су: "Па шта, и месингани брачни кревети модела ’џемс бонд’ зраче".

Напросто овај догађај подсетио је на времена када није било "згодно"објављивати било какве информације које могу да узнемире јавност и грађане. Посебно не ако се то тиче високих државних функционера, војске, њених објеката и фабрика. А онда када се, примера ради, десио случај Параћин, активирала се реторика коју нису разумели ни они из чијих кабинета је пласирана. Срећа је, веле они, што није било мртвих и повређених, а остало ће "народ позлатити".

Ваљевци који су 1999. године 12 пута и то "уживо", посматрали и преживљавали ракетирање "Крушика" емотивно су везани за ову фабрику кроз чије капије је све доскора сваког дана пролазило око 10.000 радника. Она је хранила пола града и успут изграђивала ново Ваљево. Међутим, и поред тога што се десила новинарска "издаја" нико од њих се томе није успротивио. Напросто, нису хтели ни они да прихвате економско-политичку искључивост која у слободној интерпретацији гласи: производити или умрети!

Доктора Радомира Ковачевића, начелника Радиолошке службе Института "Др Драгомир Карајовић" из Београда, који је лично четворици радника уручио експертизе прегледа, питали смо да ли мимо стручних сесија новинари треба да прате ову животну околност или, пак, да држе језик за зубе. Без двоумљења казао је да то не сме бити табу тема, иако се ради о феномену са још доста непознаница. Чули смо од њега и податак да у Србији има регистрованих 112 локација које су, у мањој и већој мери, контаминиране осиромашеном радиоактивном муницијом током агресије НАТО, као и да се над њима врши редовни еколошки мониторинг. Једна од тих локација је и "Крушик". У погоне ваљевске фабрике није желео да "улази", јер цени да тамо владају прописане процедуре и правила за све оно што је специфично и потенцијално опасно.

Колико су грађани заинтересовани за ову проблематику, др Ковачевић је као илустрацију навео пример његово недавно одржано предавање на Отвореном универзитету у Новом Саду, које су поред бројне публике директно преносиле две локалне телевизије. Објаснио је да је први разлог томе страх, други необавештеност и на крају неповерење у званичне институције које извештаје о степену радијације и њеним изворима држе на "пристојном" одстојању од јавности. Због тога, колико смо разумели, уплитање медија има пуног смисла и оправдања и да они подједнако треба да се интересују и за догађања везана за Сунчеве протуберанце (експлозије), као и о оном што нам све озбиљније "дува" за вратом било да долази од извора радијације или од стране, ништа мање опаснијих, хемијских извора загађења.

И врапци добро знају да се у војним фабрикама не производе чоколаде и бомбоне. Пословна је тајна свих њих, па и "Крушика", шта под којим условима и за кога раде. Ваљевска компанија у својој бранши један је од лидера у овом делу Европе, и због тога није лидерски новинарско интересовање, у одређеним специфичним ситуацијама, окарактерисати као "инструисану" хајку и сензационализам који им наноси велику штету.