ПОЛИТИЧАРИ СУ ЗАБРЉАЛИ

Дакле - преговори ДС и ДСС нису успели, на реду су избори, или чак неки облик владе са радикалима. Знам да многи тешко могу сузбити бес и озлојеђеност. Али, бешњење слабо помаже да се нешто исправи. Још горе је препустити се пропагандном рату и медијској хистерији. "Добро дошли у деведесете!" и "Србија јуче изгубила 500 милиона долара!".

Ако поверујете оваквим глупостима проћи ћете као моја комшиница која је цео уторак преплакала. И управо зато да не бисмо заиста брзо добили разлог да заплачемо, морамо сачувати трезвеност и разборитост. И не понашати се као говеда у стампеду, које сваки искуснији којот може да потера према ивици провалије.

Ако трезвено погледамо ствари видећемо да преговори ДС и ДСС, парадоксално, уопште нису ишли лоше. Обе стране су попуштале у важним стварима и колико је требало. На једној страни, ДС се сложио да ДСС добије премијера. На другој страни, ДСС је пристао да од шест кључних министарстава - финансија, правде, полиције, војске, спољних послова и енергетике - чак пет њих добије ДС. Остало је спорно само како тачно поделити "министарства силе". Чак су се и ту, у једном тренутку, ДС и ДСС сложили. Први ће узети војску, други полицију. Запело је када је на ред дошао директор БИА-е.

Најпре је ДС затражио то место за себе. Онда је ДСС то одбио - јер и они нису отварали завежљај министарства одбране (у коме су војна обавештајна служба и Генералштаб). Онда је ДСС предложио "двоструки кључ", тј. директора и заменика који се смењују и узајамно надзиру. На крају је ДС прихватио "двоструки кључ". Али је за себе, ипак, одлучио да узме министарство полиције, нудећи ДСС-у у замену министарство одбране. Људи из ДСС-а су то одбили. Нису хтели да дају министарство које контролишу у размери 0,75:0,25, за оно којим би владали са 0,50:0,50.

И због тих 0,25 једног министарства преговори су пропали. Да се са озбиљним разговорима није чекало два месеца, вероватно би се и за тих 0,25 нашло решење. Овако, због временског теснаца у коме су се задесили, сви су били пренапети и раздражени. А напети људи лако се посвађају. Тако се у ноћи између суботе и недеље све распало.

Али већ у ту исту недељу озбиљна и трезвена јавност подстакла би актере да се ипак некако смире и покушају да се договоре. Штавише, избор Томислава Николића озбиљну и трезвену јавност само би подстакао на још већу озбиљност и трезвеност. Јер, забога, зар 0,25 од једног министарства вреди све то? Али, не само да су актери преговора наставили да се свађају.

Јавност која себе сматра европски озбиљном и одговорном у томе им је обилато потпомогла. Сва сумњичења и све мржње, нагомилане код наше медијске елите, избиле су овог понедељка и уторка на површину. Неки су се одмах сетили Коштуничине "похлепе за влашћу" и његовог "националистичког конзервативизма". Други су се одмах позвали на "Тадићеву зависност од страних чинилаца" и "подложност утицају страначких тајкуна". Али, сви су уживали у ватри која се појавила. И чинили су све да је још више распламсају. А чим је ватра била толика да ју је и обичан свет већ могао видети, из наших озбиљних европских медија зачули су се хистерични крици: "Готово је! Вратисмо се у деведесете! Спасавај се ко може!".

Али, ма колика да је штета начињена због неуспелих преговора, још горе ће нам бити ако се сада успаничимо и почнемо да се понашамо као она бића с почетка текста. Политичари су забрљали. Али, немојмо и ми сада да брљамо. Ако су преговори заиста пропали само због 0,25 министарства, онда за ових неколико дана, што их је остало до уторка у поноћ, ствар још може да се поправи. А ако не може да се поправи, онда значи да је или нешто друго у питању, или да наши главни политички актери нису рационални. Захтевајмо да сазнамо шта је по среди. Сада морамо да знамо истину. Поготово морају да је сазнају бирачи. Они који ће за Ивањдан поново радити оно што су већ успешно одрадили за Јовањдан.

Хладна глава се мора сачувати баш због важности тог могућег ивањданског посла. Неуспех преговора, наиме, учиниће да се сва главна политичка питања поставе у свом најјаснијем и најзаоштренијем виду. Коју цену смо спремни да платимо, како бисмо ушли у Европу? Да ли стварно имамо стрпљења да чекамо до Цобелове 2032. године? Ако не, имамо ли другу алтернативу? Хоћемо ли да уђемо и у НАТО, без обзира на 1999. годину? Колико тога смо спремни да урадимо за Косово? Шта ћемо ако се прогласи независна "Република Косово"? Хоћемо ли да заоштравамо односе, па макар то било и са најмоћнијом земљом на свету?

Грађани, тог Ивањдана, више неће моћи да своју одговорност за судбинске одлуке пребацују на политичаре. Сатерани у ступицу, мораће да направе избор: нови ауто или стара икона. А они који Србе гурају у тај ивањдански избор, мислећи да већ сада знају шта ће Србија изабрати, нека још једном размисле. Ивањдан у Србији је већ умео да изненади.

Политички аналитичар