Интернет се креће брже од планете

Богатство информација ствара сиромаштво пажње, пророковао је амерички нобеловац Херберт Сајмон и пре него што је могао да се увери у могућности Интернета.

Током првих година светске мреже сви су углавном истицали њене добре стране, али данас, када је човечанство дубоко загазило у еру рачунара, лаптопова, таблета и паметних телефона, одушевљење вебом је спласнуло, пре свега међу психолозима, професорима и медијским стручњацима.

Многи од њих у последње време објављују студије и истраживања која показују да технологија не да није повећала човеково знање, већ га је напротив умањила: сурфер није концентрисана особа која тачно зна шта хоће и где то може да пронађе, већ нестрпљиви конзумент који с једне вести скаче на другу.

Журећи да откине што већи део тог бесплатног колача – бесплатних новина, књига, видео и аудио записа – савремен човек истовремено пише поруке, чита статусе на Фејсбуку, отвара медијске сајтове, слуша музику на Јутјубу, спрема испит и пише пројекат.

Да ли онда он уопште уме да искористи богатство података ускладиштених на Интернету? На основу чланка који су предавачи на Факултету за културу и медије Татјана Миливојевић, Драгана Јовановић и Александра Бокан недавно објавиле у часопису „Култура” ( Завода за проучавање културног развитка), рекло би се да је одговор – не. Човек је у илузији да је информисан док у ствари никада није био мање упућен.

Једно истраживање до кога су дошле показује да услед сталног присуства на мрежи, просечан Британац губи стрпљење после 8 минута. Ако се сајт учитава дуже од 60 секунди, 70 испитаника постаје нестрпљиво. Навикли на брзину онлајн света, Острвљани сада очекују да им се и у реалном свету позиви узврате после 5 минута.

Услед све брже технологије, објашњава др Татјана Миливојевић за наш лист, човек постаје нервозан и агресиван.

– Млади више не могу да одложе задовољство и остварење жеља. Пошто не умеју дугорочно да размишљају, чак постају и агресивни – објашњава Миливојевић.

Оно што технологија чини човеку може се упоредити са дејством дроге.

– Зависник од технологије је нервозан ако се његова дрога, страница на Интернету, одмах не отвори.

Једна студија је открила да човек 21. века у једном дану обави више телефонских разговора него што је током целе 1983. године и прими онолико информација колико је његов предак у 17. веку за цео живот.

Прошлогодишње истраживање мр Драгане Јовановић показује да се 52 одсто испитаника повезује са мрежом путем мобилног телефона, чији је екран још мањи од екрана рачунара или лаптопа.

– То значи да се садржај још више поједностављује што је један теоретичар назвао кретенизацијом медија. Људи читају само једну реченицу, рекла бих чак и само кључне речи – каже Драгана Јовановић.

Наша саговорница подсећа да ајфон или блекбери не да не могу да послуже за озбиљно информисање него ни за забаву: слике на мобилном телефону величине су од три до пет инча, а нумере не трају дуже од минута.

– Паметни телефон се више не држи у џепу или ташни, већ само и стално у рукама. Зар то није једна врста неурозе, да не можете да се одвојите од неке справе?

Вишегодишња истраживања технологије и медија навела су Вилијема Пауерса, аутора књиге „Хамлетов блекбери”, на закључак да сајтови, на којима стално нешто искаче, светли, трепери и пишти, искоришћавају човекову склоност да обраћа пажњу на све ново. За прачовека то је била нужност – све непознато значило је или предатора или плен.

– Илузија је да смо више информисани. Људи се не задржавају на дужим текстовима и олако као тачно прихватају све што нађу на мрежи, истиче Драгана Јовановић.

Интернет се очигледно окреће брже од Земље и тешко је пратити његов ритам у стварном животу. Али млађа генерација покушава. Студенти спремају испите уз помоћ Википедије и тврде, на пример, да се холокауст није догодио јер „су тако прочитали на Интернету”.

Дакле, Гугл генерација рођена после 1993, примећује проф. др Владислава Гордић-Петковић у чланку у „Култури”, ипак није толико технолошки писмена као што се мисли. Реч је о младима који отварају први садржај који понуди претраживач уместо да одлазе на специјализоване сајтове са референтним текстовима.

– Читалац који посеже за дајџестима неретко је зачуђен кад схвати да о мадам Бовари не зна баш ништа више због тога што му је неки сајт накарадно назван „поља есеја” открио које су боје њене очи.

Професорка Гордић-Петковић ради у уверењу да њени студенти „разумеју да добро књижевно дело опстаје у нашем сећању захваљујући тачним и прецизним метафорама, знаковитим детаљима”. Оно што њене колеге широм света покушавају да утуве у главе академцима је да је спремање испита уз помоћ Интернета немогуће јер су извори често непоуздани, а и када су тачни, најчешће су само набацани, дати без контекста и објашњења.

– Многи су указали да знање не чини скуп чињеница, јер чињенице морају бити повезане у систем. Интернет нас лако и безболно води до чињеница, али тешко да ће обезбедити нужни контекст у који се оне уклапају.

Чему информисање и учење на Интернету? Чему штедња времена?

Стручњаци верују да се технолошка чиода већ толико завртела и помутила нам свест да више нема назад, али остали верују да има решења.

Професорка Гордић-Петковић истиче да је спас у електронском читачу књига, пре свега киндлу, који „може буквално да светску библиотеку сведе на величину длана”. Татјана Миливојевић сматра да се концентрација вежба и да човек мора сам себе да натера да успори.

Пауерс је кратак: само се дисконектујте!