„Опасна метода” није уврнут филм

Специјално за Политику

Беч – Продуцент Џереми Томас градио је своју каријеру на избору квалитетних филмова и сарадњи са неким од култних режисера данашњице. Неки од плодова тих сарадњи су: „Срећан Божић господине Лоренс” (1982) Ошиме Нагисе, „Лош тајминг” (1980) Николаса Роуга, „Голи ручак” (1991) Дејвида Кроненберга, „Нација брзе хране” (2005) Ричарда Линклајтера, „Крв и вино” (1996) Боба Рафелсона (1996), и (сада већ) класици – Бертолучијеви „Сањари” (2003) и „Последњи кинески цар” (1987).

Џереми Томас је ове године био активно присутан што на фестивалима што по интернационалним биоскопима. Поменимо Вендерсову „Пину”, „Опасну методу” Дејвида Кроненберга који ће публика видети на овогодишњем Фесту и „13 убица” и „Харакири: смрт самураја” Такешија Миике.

Ово је ваша трећа продукција са Дејвидом Кроненбергом. Шта мислите о „Опасној методи”?

Био сам на сету од самог почетка тако да није било никаквих тајни. Познајем Дејвида јако добро и био сам умешан у прављење филма од првог дана. Имао сам од почетка веома јасну идеју какав ће филм бити, што и јесте дужност продуцента. Био сам одушевљен, што због јаке везе између документованих чињеница и радње филма, што због деликатности неких сцена. Допао ми се однос између Фројда и Јунга али и однос између Сабине и Јунга. Мислим да је Дејвид материји пришао веома темељно и да је његов филм посебан јер се нико пре њега тим троуглом Фројд–Јунг–Шпилрајн није бавио на такав начин.

Колико тешко је било добити дозволе за снимање на историјским локацијама у Бечу?

Све што могу да кажем је да је данас, ако пристојно платиш и кажеш „молим” и „хвала”, све могуће. Ми смо по сваку цену желели аутентичне локације због чега смо и дошли у Беч. Нисмо допутовали овамо да бисмо снимили „Икс мена”, већ филм о Сигмунду Фројду и зато није био неки проблем добити дозволу за, на пример Фројдов музеј. Када сам 1979. био на сету Роуговог „Лошег тајминга”, снимање се дешавало унутра, чак и на чувеном Фројдовом каучу. Уопште нисмо користили филмске реквизите јер смо могли да се послужимо оригиналним ентеријером. То је сада другачије, закони су се променили па смо за „Опасну методу” неке од сцена једноставно снимили испред Фројдове куће.

У филму се виде нека од очаравајућих места као што је Белведере. То није случај са деловима филма чија се радња одиграва у Швајцарској. Сцена у којој Сабину кочијом доводе у клинику Бургхелцли је снимљена на голом брду у предивном крајолику Боденског језера и тек касније смо дигиталним путем додали клинику. То вам је магија савремене кинематографије.

„Опасна метода” је за многе велико изненађење.

Јадан Дејвид. Људи увек имају неке своје идеје о томе како треба да изгледа један Кроненбергов филм. „Опасна метода” није уврнут филм. Снимљен је, да се нашалим, као према инструкцијама из приручника за режију.

Како стоје ствари са продуцентским послом после финансијског колапса?

Постало је ужасно тешко радити продукцију. Тржиште се мења драматичном брзином и интернет доминира са потражњом видео клипова и филмова. Биоскопи се затварају, односно њихов концепт се мења, људи почињу да набављају другачију врсту опреме за гледање филмова... Не кажем да је то добро или лоше, само је другачије.

И ја морам да прихватим промене и видим и њихове позитивне стране. Сада могу да гледам своје филмове у дигиталној техници и то је супер осећај. Нема више оних пукотина на траци и комичних прекида од лепљења – екран, односно платно остају чисти. Постоји пуно аргумената који говоре у прилог нових тенденција. Филм је готов. Филм је умро. Нема више камера. Нестаје 35 мм или нема ко да га обрађује.