Речи погађају попут метака

Од нашег специјалног извештача
НИКОЗИЈА – ЛИМАСОЛ – Част да затвори фестивал Кипарски филмски дани припала је грчко-кипарском веома провокативном, ангажованом али и мрачном и бруталном филму "Ударци по души" Јаниса Економидиса. Оваква фестивалска завршница очигледно је свесно пласирана провокација за публику у Никозији и Лимасолу уметничког директора и селектора Ниноса Фенека Микелидеса. Јер, филм "Ударци по души" који је са успехом био приказан у програму "Недеља критике" на Канском фестивалу и освојио националну филмску награду и награду критике на Солунском фестивалу, пре свега веома снажно и директно указује на пропадање моралних вредности у савременом грчком друштву, на положај радничке класе и све веће раслојавање друштва.

Сценариста и редитељ овог филма Јанис Економидес је Кипранин, рођен у Лимасолу 1967. године. Попут многих својих земљака својевремено је отишао на школовање у Грчку и тамо остао. Каже да не може да замисли филмско стваралаштво без ауторског ангажмана и јасног става аутора према теми коју је одабрао. Сваки нови филм за њега је нова и увек неизвесна борба. У Грчкој се она, за сада, ипак води лакше него на Кипру на којем се кинематографија још није довољно разиграла...

ИНТЕРВЈУ

Чија је душа највише тако болно изударана у овом филму, Ваша?

– Не моја, али јесу душе свих јунака у филму који су жртве свеопштег моралног пропадања и друштвеног занемаривања. На живот каквим живе, и на све оно што им се свакодневно догађа, свако од њих реагује на свој начин али су заједнички именитељи њихових реакција потиснути и неканалисани: бес и мржња, неспособност дефинисања личних проблема и, самим тим, и неспособност на право или логично деловање. Такис, главни јунак, попут каквог "магарца", може вам се учинити да је глуп, превише миран, неспособан за било шта друго осим да тегли. Међутим, и магарац може да убије када се коначно наљути.

Хтели сте овим филмом да укажете на то како људи лоше живе и како се лоше осећају у савременом грчком друштву?

– Хтео сам да укажем на то да у Грчкој, поготово у Атини у којој живи половина укупне грчке популације, данас постоји нешто што се може назвати модерним гетом. У таквим гетима, у данашњем капитализму, живи најсиромашнији део популације – радничка класа, и ово је филм о њој. У Грчкој данас имате један слој екстремно богатих људи, затим средњу класу која је огрезла у лицемерству и која све брже пропада, а са друге стране све већи и већи слој сиромашних људи којима не преостаје много и који се полако претварају у звери. Они остају без образовања, без права на велики избор професије. Они су под сталним притиском сиромаштва, необразовања, свеопштег незнања, безнадежности и насиља, али и медија, нарочито телевизије која им свакодневно емитује лажне слике о свету у којем живе, а којем они заправо не припадају.

Језик у Вашем филму је веома бруталан, прост, све сама псовка до псовке? Последица фикције или реалности?

– Речи могу да буду убиствене попут метака. Ружне, увредљиве речи могу често лакше да униште човека него батине. Идеја овог филма је била да покаже како се кроз употребу језичке порнографије и бруталности може уништити нечији мозак и нечија психа, имиџ света и људи. Од таквог језика нема одбране, нема наде и зато је он овде употребљен као посебан и веома моћан филмски лик, готово главни јунак.

Зар грчки језик није језик поезије, филозофије, митологије, језик цивилизације?

– Очигледно да више није. У данашњој Грчкој се комуницира уз употребу педесетак до стотинак речи, и чини се да није истина да је грчки језик био оно што сте ви рекли. Чини се да се у школи данас не уче истина и права грчка историја. Језик о којем ви говорите данас у свакодневној употреби не постоји. Њега користе једино песници, и покоји прозни писац.

Шта се то догодило Грчкој, зашто је тако?

– Зато што је реч о земљи под окупацијом.

Чијом?

– Свачијом, осим окупацијом наше цивилизације. Грчка је само променила окупатора. Све је под влашћу банака, корпорација, власника новца и људских душа, и зато се чини да се сви ми у Грчкој помало понашамо као мајмуни, и сви смо се променили у покушају да се придружимо глобализацији.

Има ли спаса од тога? Шта Ви предлаже?

– Револуцију, макар и малу. Јер, све што се догодило и догађа на друштвено-политичком плану, јесте као да су нас кастрирали. Људи више не верују ни у шта, осим у новац. Изгубљене су вредности, изгубљена је традиција, осећај за поштовање, изгубљени су дух и воља. Настала је нека врста бестежинског и бесвесног стања. На то и указујем кроз моје филмске јунаке који не поседују самосвест о својој беди.

Немате ни један позитиван женски лик у филму. Све Ваше жене су примитивне, грубе, просте, исте као и сви мушкарци које видимо?

– То је заиста тако у овом гетоизираном, сиромашном, радничком слоју грчког друштва, грчког пакла о којем филм и говори. Жене су се и буквално изједначиле са мушкарцима, јер је то питање опстанка. Времена су тешка и жене морају да се понашају као мушкарци да би преживеле.

Кажете да за снимање филмова имате и лични разлог?

– Да, ја сам пре свега политичка особа, као јединка припадам друштву, и као такав видим шта се догађа око мене. Уједно покушавам да омиришем и будућност која, на основу данашњице, из ове перспективе, не изгледа нимало светло. То је оно што покушавам и покушаваћу да кажем у својим филмовима.

То је та Ваша мала револуција?

– Можда је то и велика револуција, видећемо. Видеће се то ускоро, када филм крене да се приказује у атинским биоскопима. Сасвим је могуће да ће протрести публику, да ће је испровоцирати на реакцију. Што гласнију, то бољу. Време је да престанемо да гурамо главу у песак, да се давимо у хипокризији и претварамо да људи попут мојих филмских јунака не постоје.

Имате ли саборце, истомишљенике у тој револуцији?

– Сви који су учествовали у настанку овог филма у неку руку су саборци који деле моје мишљење и ставове.

Са студија права отишли сте на филмску академију и за то сигурно постоје снажни разлози, али и снажни узори. Који?

– Постоји много редитеља чији су филмови на мене остављали снажан утисак. Уколико вам кажем да су, после Луја Мала, међу мојим најомиљенијим редитељима Кен Лоуч и Мајк Ли, Ђани Амелио и браћа Дарден, Гаспар Ное, да ли вам је онда јасно какав сам и какав могу бити?

Веома јасно. Ви сте, господине Економидис, непоправљиви левичар?

– Зашто да не. У сваком случају сам неко ко не уме да затвара очи пред оним што види око себе. О ономе што видим и што сматрам лошим, штетним и погрешним, волим да говорим гласно.

--------------------------------------------------------------------------

Продужетак фестивала

Због изненаде смрти кипарског министра за образовање и културу Пефкиоса Георгиадеса, у знак жалости, на два дана утихнуле су све културне манифестације па тако и Кипарски филмски дани. Како гледаоци не би били ускраћени да виде филмове за које су унапред купили улазнице, и како би могли да донесу правичну одлуку о томе коме ће припасти једна једина фестивалска награда – награда публике и хиљаду кипарских фунти – фестивалски организатори су се побринули да се манифестација продужи за још два дана. Ко ће бити победник знаће се у уторак.