Reči pogađaju poput metaka

Od našeg specijalnog izveštača
NIKOZIJA – LIMASOL – Čast da zatvori festival Kiparski filmski dani pripala je grčko-kiparskom veoma provokativnom, angažovanom ali i mračnom i brutalnom filmu "Udarci po duši" Janisa Ekonomidisa. Ovakva festivalska završnica očigledno je svesno plasirana provokacija za publiku u Nikoziji i Limasolu umetničkog direktora i selektora Ninosa Feneka Mikelidesa. Jer, film "Udarci po duši" koji je sa uspehom bio prikazan u programu "Nedelja kritike" na Kanskom festivalu i osvojio nacionalnu filmsku nagradu i nagradu kritike na Solunskom festivalu, pre svega veoma snažno i direktno ukazuje na propadanje moralnih vrednosti u savremenom grčkom društvu, na položaj radničke klase i sve veće raslojavanje društva.

Scenarista i reditelj ovog filma Janis Ekonomides je Kipranin, rođen u Limasolu 1967. godine. Poput mnogih svojih zemljaka svojevremeno je otišao na školovanje u Grčku i tamo ostao. Kaže da ne može da zamisli filmsko stvaralaštvo bez autorskog angažmana i jasnog stava autora prema temi koju je odabrao. Svaki novi film za njega je nova i uvek neizvesna borba. U Grčkoj se ona, za sada, ipak vodi lakše nego na Kipru na kojem se kinematografija još nije dovoljno razigrala...

INTERVJU

Čija je duša najviše tako bolno izudarana u ovom filmu, Vaša?

– Ne moja, ali jesu duše svih junaka u filmu koji su žrtve sveopšteg moralnog propadanja i društvenog zanemarivanja. Na život kakvim žive, i na sve ono što im se svakodnevno događa, svako od njih reaguje na svoj način ali su zajednički imenitelji njihovih reakcija potisnuti i nekanalisani: bes i mržnja, nesposobnost definisanja ličnih problema i, samim tim, i nesposobnost na pravo ili logično delovanje. Takis, glavni junak, poput kakvog "magarca", može vam se učiniti da je glup, previše miran, nesposoban za bilo šta drugo osim da tegli. Međutim, i magarac može da ubije kada se konačno naljuti.

Hteli ste ovim filmom da ukažete na to kako ljudi loše žive i kako se loše osećaju u savremenom grčkom društvu?

– Hteo sam da ukažem na to da u Grčkoj, pogotovo u Atini u kojoj živi polovina ukupne grčke populacije, danas postoji nešto što se može nazvati modernim getom. U takvim getima, u današnjem kapitalizmu, živi najsiromašniji deo populacije – radnička klasa, i ovo je film o njoj. U Grčkoj danas imate jedan sloj ekstremno bogatih ljudi, zatim srednju klasu koja je ogrezla u licemerstvu i koja sve brže propada, a sa druge strane sve veći i veći sloj siromašnih ljudi kojima ne preostaje mnogo i koji se polako pretvaraju u zveri. Oni ostaju bez obrazovanja, bez prava na veliki izbor profesije. Oni su pod stalnim pritiskom siromaštva, neobrazovanja, sveopšteg neznanja, beznadežnosti i nasilja, ali i medija, naročito televizije koja im svakodnevno emituje lažne slike o svetu u kojem žive, a kojem oni zapravo ne pripadaju.

Jezik u Vašem filmu je veoma brutalan, prost, sve sama psovka do psovke? Posledica fikcije ili realnosti?

– Reči mogu da budu ubistvene poput metaka. Ružne, uvredljive reči mogu često lakše da unište čoveka nego batine. Ideja ovog filma je bila da pokaže kako se kroz upotrebu jezičke pornografije i brutalnosti može uništiti nečiji mozak i nečija psiha, imidž sveta i ljudi. Od takvog jezika nema odbrane, nema nade i zato je on ovde upotrebljen kao poseban i veoma moćan filmski lik, gotovo glavni junak.

Zar grčki jezik nije jezik poezije, filozofije, mitologije, jezik civilizacije?

– Očigledno da više nije. U današnjoj Grčkoj se komunicira uz upotrebu pedesetak do stotinak reči, i čini se da nije istina da je grčki jezik bio ono što ste vi rekli. Čini se da se u školi danas ne uče istina i prava grčka istorija. Jezik o kojem vi govorite danas u svakodnevnoj upotrebi ne postoji. Njega koriste jedino pesnici, i pokoji prozni pisac.

Šta se to dogodilo Grčkoj, zašto je tako?

– Zato što je reč o zemlji pod okupacijom.

Čijom?

– Svačijom, osim okupacijom naše civilizacije. Grčka je samo promenila okupatora. Sve je pod vlašću banaka, korporacija, vlasnika novca i ljudskih duša, i zato se čini da se svi mi u Grčkoj pomalo ponašamo kao majmuni, i svi smo se promenili u pokušaju da se pridružimo globalizaciji.

Ima li spasa od toga? Šta Vi predlaže?

– Revoluciju, makar i malu. Jer, sve što se dogodilo i događa na društveno-političkom planu, jeste kao da su nas kastrirali. Ljudi više ne veruju ni u šta, osim u novac. Izgubljene su vrednosti, izgubljena je tradicija, osećaj za poštovanje, izgubljeni su duh i volja. Nastala je neka vrsta bestežinskog i besvesnog stanja. Na to i ukazujem kroz moje filmske junake koji ne poseduju samosvest o svojoj bedi.

Nemate ni jedan pozitivan ženski lik u filmu. Sve Vaše žene su primitivne, grube, proste, iste kao i svi muškarci koje vidimo?

– To je zaista tako u ovom getoiziranom, siromašnom, radničkom sloju grčkog društva, grčkog pakla o kojem film i govori. Žene su se i bukvalno izjednačile sa muškarcima, jer je to pitanje opstanka. Vremena su teška i žene moraju da se ponašaju kao muškarci da bi preživele.

Kažete da za snimanje filmova imate i lični razlog?

– Da, ja sam pre svega politička osoba, kao jedinka pripadam društvu, i kao takav vidim šta se događa oko mene. Ujedno pokušavam da omirišem i budućnost koja, na osnovu današnjice, iz ove perspektive, ne izgleda nimalo svetlo. To je ono što pokušavam i pokušavaću da kažem u svojim filmovima.

To je ta Vaša mala revolucija?

– Možda je to i velika revolucija, videćemo. Videće se to uskoro, kada film krene da se prikazuje u atinskim bioskopima. Sasvim je moguće da će protresti publiku, da će je isprovocirati na reakciju. Što glasniju, to bolju. Vreme je da prestanemo da guramo glavu u pesak, da se davimo u hipokriziji i pretvaramo da ljudi poput mojih filmskih junaka ne postoje.

Imate li saborce, istomišljenike u toj revoluciji?

– Svi koji su učestvovali u nastanku ovog filma u neku ruku su saborci koji dele moje mišljenje i stavove.

Sa studija prava otišli ste na filmsku akademiju i za to sigurno postoje snažni razlozi, ali i snažni uzori. Koji?

– Postoji mnogo reditelja čiji su filmovi na mene ostavljali snažan utisak. Ukoliko vam kažem da su, posle Luja Mala, među mojim najomiljenijim rediteljima Ken Louč i Majk Li, Đani Amelio i braća Darden, Gaspar Noe, da li vam je onda jasno kakav sam i kakav mogu biti?

Veoma jasno. Vi ste, gospodine Ekonomidis, nepopravljivi levičar?

– Zašto da ne. U svakom slučaju sam neko ko ne ume da zatvara oči pred onim što vidi oko sebe. O onome što vidim i što smatram lošim, štetnim i pogrešnim, volim da govorim glasno.

--------------------------------------------------------------------------

Produžetak festivala

Zbog iznenade smrti kiparskog ministra za obrazovanje i kulturu Pefkiosa Georgiadesa, u znak žalosti, na dva dana utihnule su sve kulturne manifestacije pa tako i Kiparski filmski dani. Kako gledaoci ne bi bili uskraćeni da vide filmove za koje su unapred kupili ulaznice, i kako bi mogli da donesu pravičnu odluku o tome kome će pripasti jedna jedina festivalska nagrada – nagrada publike i hiljadu kiparskih funti – festivalski organizatori su se pobrinuli da se manifestacija produži za još dva dana. Ko će biti pobednik znaće se u utorak.