Арапско пролеће или исламско буђење?

Протекло је више од годину дана од почетка турбулентних дешавања на северу Африке. Талас немира, побуна, револуција и грађанских ратова још се не смирује. Ниједна од држава у којима се током овог таласа променила власт још не показује знаке чврсте стабилизације. Штавише, чини се као да прави сукоби почињу тек након смене власти. Овај утисак нимало није случајан.

Свака револуција, која подразумева радикалан дисконтинуитет режима било да се изводи насилно било мирним путем по правилу подразумева неколико фаза. Прва је тренутак у коме спољни и довољан број домаћих субјеката препознају да је наступило време када је дотадашњем систему или гарнитури истекао рок. Овај осећај се тешко стиче, али када једном крене личи на праву лавину јер највећи део припадника владајуће структуре покушава да се по хитном поступку прекомандује на другу страну. Није нужно да они иступе из структуре. Управо обрнуто; процес транзиције власти највише зависи од унутрашњих играча (политичари, официри, припадници обавештајног апарата, богати људи) који су променили страну.

Друга фаза је прављење и структурисање формалне опозиције. Она може бити парламентарна или ванпарламентарна, снажна или слаба, политичка или војна, али мора да буде довољно симболички употребљива да омогући макар привид унутрашњег сукоба и легитимише спољно мешање у неком виду.

Искуство таласа обојених револуција који је започео петог октобра у Београду, да би се по сличном моделу одиграо у великом броју земаља показало је да се под опозициону капу трпа све што је по било ком основу против режима, а има неки довољно употребљив значај. Веома често су чланови те нове широке коалиције далеко више супротстављени међусобно него режиму. Но, заједнички интерес смене доводи дотле да сарађују најљући непријатељи који своје сукобе отварају истог тренутка кад се претходна власт уклони. Тако смо пре неки дан чули да Американци и Енглези размишљају да на изборима у Русији помогну Зјуганова, председника Комунистичке партије, који је изразито антизападно расположен. Наши читаоци ће се сетити да је и ДОС био састављен као коалиција седамнаест најразличитијих партија и покрета у коме су били припадници левице и деснице, већине и мањине, централиста и аутономаша итд.

Трећа и заправо кључна фаза револуције је борба за њено присвајање и фактичко овладавање њеним резултатима. Укратко, за освајање власти и овладавање кључним безбедносним, обавештајним, политичким, економским, медијским и идентитетским секторима у земљи у којој је сломљен режим. Изучавање овог процеса је веома занимљиво. У Србији је велика већина бирача 2000. гласала за Коштуницу мислећи да ће револуција добити национално-конзервативни правац. Деценију касније видимо да су резултати потпуно супротни од тога јер је на свим секторима овладала лево-либерална парадигма.

Чини се да је управо ова борба за овладавање последицама револуције оно што се дешава у арапским земљама данас. Гостујући недавно на трибини Института за европске студије, амбасадор Ирана у Србији, господин Делфи изнео је занимљиву тезу. По њему, све оно што се дешава у арапским земљама јесте резултат спонтаног демократског покрета народа који је он доживео као велико исламско буђење. Запад ту није покретач већ субјект који се укључио како би пробуђену енергију усмерио у правцу својих интереса и од исламског буђења направио „демократско пролеће”. Из ове перспективе чак и актуелна нестабилност око Ирана јесте рефлексија исте борбе за контролу новодемократизованих земаља. Пажљиви посматрач се сећа да је на пример у Либији Гадафија рушила веома широка коалиција припадника Ал Каиде, затим исламиста блиских Ирану, проевропских демократа итд. У Египту учесници револуције већ хапсе једни друге, војска протерује западне невладине организације, а Муслиманско братство постаје водећа парламентарна и политичка снага.

Једнако је занимљива позиција Израела. Нетанијахуова влада од почетка показује огромне резерве према овом таласу промена. Она сматра да се Запад упустио у један пројекат чије последице неће бити способан да исконтролише. С обзиром на то да у исламским земљама демократизација значи реисламизацију, они отворено тврде да су много срећнији док су на власти ауторитарне секуларне полудиктатуре Мубараковог типа и изражавају велико жаљење због смене диктатора.

У сваком случају, исход арапских дешавања је још далеко од арапске перестројке или пада арапског берлинског зида. Руски и кинески вето на резолуцију Савета безбедности УН о Сирији, америчко провлачење исте резолуције кроз Генералну скупштину УН и све израженије војно присуство у Ормуском мореузу, говоре да се ствари озбиљно компликују те да још постоји оправдан страх од сукоба великих размера.