Аргентински рецепт није за Србију

Било би веома опасно да се Србија поведе аргентинским искуством и у овој ситуацији одлучи да не штеди, већ да повећава потрошњу, каже Небојша Савић, професор на Факултету за економију, финансије и администрацију (ФЕФА), који се у овој јужноамеричкој земљи обрео непосредно пре банкрота. Пре десетак година учествовао је на Светском конгресу економиста и врло се добро сећа расправе која се тада водила у Аргентини међу економистима, на највишем државном ниво, али и панике која је владала међу људима на улицама. „Није било вандализма као у Грчкој, али немира јесте било”, каже Савић.

– Проблем је тамо настао, јер је држава почела да квари новац. Тамошњи пезос и амерички долар били су у односу један према један. Аргентинци су мислили да све проблеме могу да реше штампањем новца. Међутим, јавна потрошња је бујала, пезос је почео да губи трку према долару и дошло је до пуцања, јер такав систем више није могао да се одржи. Аргентинско искуство требало би да буде упозоравајуће за све земље– каже професор Савић.

Какву лекцију Србија може да извуче? Ми не смемо да превидимо да је наш основни проблем јавни дуг, каже Савић.

– Било би врло опасно да Србија у овом тренутку одлучи да не штеди него да повећава јавну потрошњу, јер би се тиме наш основни проблем повећао – упозорава.

Роберто Лавања, бивши министар финансија Аргентине, који је земљу извео из кризе, ових дана истакао је да штедња није рецепт за излазак из кризе и како што пре треба одустати од политике коју намеће ММФ. Говорећи о економским непогодама у којима се нашла Грчка, Лавања је оценио да је начин на који Европа покушава да помогне овој земљи потпуно погрешан и да се тиме спасавају банке, а не људи. Зато саветује продужење рокова за исплату дугова грађана, улагање у образовање, науку и технологију, финансирање инфраструктуре, али и одустајање од везивања за евро.

На питање може ли и на Србију да се примени аргентински рецепт Савић одговара:

– Све може. Само је питање колико то кошта. Одговор је врло једноставан. Важи и за Србију и за Грчку. Не само Лавања, већ и добар део латиноамеричких економиста залаже се за одбацивање евра као „сидра”. А кључно питање је, када је о грчкој кризи реч, какве би последице биле не само за тамошњу економију, већ и за целу Европу. Уколико би се ушло у процес деевроизације, поставило би се питање како и по ком курсу поново у систем увести драхму и ко ће становништву надокнадити губитке кад се на тај начин штедња у еврима претвори у драхму. Ко ће с друге стране преноминовати капитал који су страни инвеститори унели у националну валуту. То све, дакле, мора држава да плати, а тиме се дугови презадужене земље само додатно увећавају. Исто важи и за Србију – објашњава Савић.

Он каже да је рецепт за излазак из кризе смањење државне потрошње, али и стимулисање инвестиционе тражње. То значи да би држава морала да подстиче инвестиције кроз развој инфраструктуре и да на тај начин ангажује грађевинску оперативу, запосли људе и стимулише привредни раст.

– Дакле, треба повећавати инвестициону, а не остале видове потрошње – наглашава Савић.

С њим је сагласан и Владимир Круљ, такође професор на ФЕФА факултету. Потребно је, каже, успоставити одговорну фискалну политику која одговара финансијским могућностима земље.

– Неопходно је и створити услове за привредни раст који је, између осталог, заснован и на потрошњи, односно инвестицијама. Без тога нема изласка из кризе. Управо зато је потребно наћи праву меру у креирању мера економске политике, односно балансирању које подразумева и штедњу и потрошњу на државне инвестиције – сматра Круљ.

Економска криза у Србији разликује се од аргентинске и грчке. Она није последица погрешних или лоше спроведених мера ММФ-а, нити је резултат структурних проблема у финансијском систему ЕУ. Проблем Србије је одговорна фискална политика. Како уравнотежити приходну и расходну страну буџета. С друге стране, Србија мора да ради на јачању конкурентности своје привреде, али и да озбиљније користи своје компаративне предности које има, посебно у сегменту пољопривреде, прерађивачке индустрије и енергетике – оцењује Круљ.

Неке од мера које Роберто Лавања предлаже, према оцени нашег саговорника, могу се применити и на Србију. – Не сматрам да су сви предлози ММФ-а лоши или погрешни, јер у последње време фонд спроводи доста пажљивију, иако конзервативнију политику, базирану на штедњи, додаје.

– Такође, не треба заборавити и позитивна искуства појединих азијских земаља којима је стриктна примена мера ММФ-а помогла да се системски „науче” буџетској дисциплини тако да им је управо то искуство омогућило да лакше пролазе кроз садашњу кризу која погађа готово све светске економије.

Питање продужавања рокова за отплату дугова може бити мера о којој се може размишљати, али је ту потребно сагледати проблем из различитих аспеката: грађана, привреде, односно дужника, пословних банака и државе – закључује Круљ.

Аница Телесковић