Веронаука као системски ДНК

Пратећи траг обновљених расправа о учинбености верске наставе у Србији, нашао сам фотографију из разреда неке школе током часа веронауке. На табли пише:

1 Правоверје – Православље

2 Кривоверје – римокат., ислам, јудаизам

3 Сујеверје –

4 Зловерје – секте

5 Неверје – атеизам.

Пише један блогер да је питао сестричину која иде на веронауку, пети разред: „Да ли знаш да постоје и друге религије на свету осим православне?“ Одговор: „Па да, али је нама учитељ рекао да је само ова наша права“.

Тако су од старта у школе, што вероватно није била намера, унети елементи конфликта, а не изградња толерантног заједништва: верници–неверници, правоверни–кривоверни.

Откако је пре 11 година донет закон по коме у Србији ђаци могу да бирају између два нова предмета – верске наставе и грађанског васпитања – обзнањена је подела која би, сматрам, требало да припада сфери приватности.

Веронаука је уведена брзоплето, мада не супротно владајућој политичкој доктрини кокетирања с црквом. Србија је данас земља у којој су озбиљно кородирали темељи њене секуларности. Верска идентификација, која се махом поклапа с националном, тврдоглаво се сачувала и после свега што се на овим просторима догађало.

Припадам генерацији која није имала прилике да се током школовања упозна с религијама, као једном од најзначајнијих цивилизацијских одредница света. Знам добро колико ми је то недостајало када сам почињао да се бавим Блиским истоком.

Али, од времена увођења верске наставе плашио сам се да ће она пропустити да ђаке уводи у познавање сложеног система религија, међуодноса државе и цркве. Да ће младе упутити у доктрине, ритуале и обичаје вера да би боље схватали историју и тумачили савременост. Како би стекли знање које ће им омогућити да боље разумеју свет око себе и пронађу своје место у њему. Да их учи толеранцији, моралу, поштовању других и другачијих.

Представљање религија као општег културног наслеђа је једно, литургијско утеривање нетолерантног учења о сопственој „правоверној” супериорности је нешто сасвим друго. Увлачење слава и светаца у школске клупе, освећивања темеља, дискриминише оне који нису православни.

Зашто би мали муслиман славио Светог Саву? Како ће се осећати мали Јеврејин када његови другови у разреду уче да је „Јеврејин убио нашег бога”?

У Србији сваки други ђак који се определио за веронауку учи како да пали тамјан, а не историју светских религија. Не зна шта је хришћанска шизма, али га плаше да му бог неће заборавити жваку залепљену за клупу и да ће, могуће, због тога горети у паклу.

Подучавају га да је жени место у кући. Кажу му да у страхопоштовању треба да се прекрсти када пешке, у колима или аутобусу пролази поред цркве, а не кажу му мора да научи да буду толерантан према припадницима других вера и људи уопште.

Оваква каква је овде, веронаука нема за циљ образовање о религији као друштвеном феномену. Своди се на још један од начина врбовања нових верника. Неко би рекао послушника – јер убацивање било које догме у дечију свест управо значи покоравање коју доктрина цркве налаже.

Шта уосталом значи веронаука? Вера захтева послушност и не доказује сопствене постулате. Наука с тим нема никакве везе.

Подршка државе – која се дефинише као секуларна – само значи да и она тражи будућност у индоктринираним поданицима који се не уче да мисле својом главом. Испирање мозга. Важно је да носе крст на грудима и Косово у срцу.

У мале главе уноси се хаос. Како да се полазници веронауке, учени да не сумњају, снађу када на часовима веронауке уче креационизам – да је овај свет дело божијег прегалаштва, а на часовима биологије Дарвинов еволуционизам. Није случајно она министарка просвете тражила да се дилема укине – укидањем Дарвина.

У Србији право да предају верску наставу има седам традиционалних верских заједница и цркава, а то право користи близу 600.000 ђака, од чега се њих 530.000 определило за православну наставу.

Уџбеници веронауке се поправљају, тврде надлежни, испитани ђаци кажу да су махом задовољни, али имам утисак да је међу вероучитељима више црквених мисионара него учитеља. Има ту и медицинских сестара или бивших водоинсталатера.

Тужно. И у време једноумља, марксизам – који се учио у старијим разредима – предавали су махом социолози. Неки критеријуми су се поштовали.

Тврде, читам, да већина деце сама одлучује да ли ће или не похађати часове веронауке. Од које доби? У Немачкој деца тек после 14. године сама бирају да ли ће похађати такве, или часове етике или филозофије.

Али, шта с децом испод тог узраста? Са основцима, као у Србији?

Имају ли родитељи право да деци одређују верски идентитет у складу са сопственим? Религија није наследна, али испада да је одређује ДНК. Зашто кажемо „дете хришћанин” уместо „дете родитеља хришћана”?

Многа питања су после 11 година веронауке по српским школама остала без одговора, озбиљне анализе промашаја или успеха су ретке, али у законима о основном и средњем образовању који ће ускоро да буду пред парламентом веронаука је неспорна. Не спори је ни будућа стратегија образовања до 2020.

Не само што остаје, већ ће веронаука могуће постати и обавезан предмет у школском курикулуму. Попут Русије, где је Владимир Путин недавно донео одлуку да школске катихезе постану обавезне у свим јавним школама 2012/13. Ако може у Русији, зашто не и у Србији. Ионако СПЦ пажљиво следи упутства Московске патријаршије.

Право да кажем то ме и не чуди када гледам социјалисте – чији је ресор образовање – како се усрдно крсте и кад треба и кад не треба. Зашто би ме чудило у земљи у којој се школе затварају а цркве ничу на сваком кораку.

Нисам „агресивни атеиста”, како би сада неко да ме прикаже. Нисам противник религије, али јесам поборник права на различито мишљење. Нисам противник чисте верске наставе, али сам против да је она део образовног система државе која, понављам, тврди да је секуларна.

Има у свему томе подоста индоктринације. А зашто онда да не важи исто правило као када неко своје клинце жели да укључи у страначке активности. Ако то жели, знамо, може, али у слободно време и – изван школе.

Зато сам да се веронаука – оваква каква је – врати у цркве, катедрале, џамије или синагоге. Богу божије, цару царево. Јавна школа је образовна институција државе, а не цркве. Стицати знање, изучавати предмет религија је ОК. Индоктринација није.

Non scholae, sed vitae discimus, каже латинска пословица. Не учимо за школу већ за живот.