Veronauka kao sistemski DNK

Prateći trag obnovljenih rasprava o učinbenosti verske nastave u Srbiji, našao sam fotografiju iz razreda neke škole tokom časa veronauke. Na tabli piše:

1 Pravoverje – Pravoslavlje

2 Krivoverje – rimokat., islam, judaizam

3 Sujeverje –

4 Zloverje – sekte

5 Neverje – ateizam.

Piše jedan bloger da je pitao sestričinu koja ide na veronauku, peti razred: „Da li znaš da postoje i druge religije na svetu osim pravoslavne?“ Odgovor: „Pa da, ali je nama učitelj rekao da je samo ova naša prava“.

Tako su od starta u škole, što verovatno nije bila namera, uneti elementi konflikta, a ne izgradnja tolerantnog zajedništva: vernici–nevernici, pravoverni–krivoverni.

Otkako je pre 11 godina donet zakon po kome u Srbiji đaci mogu da biraju između dva nova predmeta – verske nastave i građanskog vaspitanja – obznanjena je podela koja bi, smatram, trebalo da pripada sferi privatnosti.

Veronauka je uvedena brzopleto, mada ne suprotno vladajućoj političkoj doktrini koketiranja s crkvom. Srbija je danas zemlja u kojoj su ozbiljno korodirali temelji njene sekularnosti. Verska identifikacija, koja se mahom poklapa s nacionalnom, tvrdoglavo se sačuvala i posle svega što se na ovim prostorima događalo.

Pripadam generaciji koja nije imala prilike da se tokom školovanja upozna s religijama, kao jednom od najznačajnijih civilizacijskih odrednica sveta. Znam dobro koliko mi je to nedostajalo kada sam počinjao da se bavim Bliskim istokom.

Ali, od vremena uvođenja verske nastave plašio sam se da će ona propustiti da đake uvodi u poznavanje složenog sistema religija, međuodnosa države i crkve. Da će mlade uputiti u doktrine, rituale i običaje vera da bi bolje shvatali istoriju i tumačili savremenost. Kako bi stekli znanje koje će im omogućiti da bolje razumeju svet oko sebe i pronađu svoje mesto u njemu. Da ih uči toleranciji, moralu, poštovanju drugih i drugačijih.

Predstavljanje religija kao opšteg kulturnog nasleđa je jedno, liturgijsko uterivanje netolerantnog učenja o sopstvenoj „pravovernoj” superiornosti je nešto sasvim drugo. Uvlačenje slava i svetaca u školske klupe, osvećivanja temelja, diskriminiše one koji nisu pravoslavni.

Zašto bi mali musliman slavio Svetog Savu? Kako će se osećati mali Jevrejin kada njegovi drugovi u razredu uče da je „Jevrejin ubio našeg boga”?

U Srbiji svaki drugi đak koji se opredelio za veronauku uči kako da pali tamjan, a ne istoriju svetskih religija. Ne zna šta je hrišćanska šizma, ali ga plaše da mu bog neće zaboraviti žvaku zalepljenu za klupu i da će, moguće, zbog toga goreti u paklu.

Podučavaju ga da je ženi mesto u kući. Kažu mu da u strahopoštovanju treba da se prekrsti kada peške, u kolima ili autobusu prolazi pored crkve, a ne kažu mu mora da nauči da budu tolerantan prema pripadnicima drugih vera i ljudi uopšte.

Ovakva kakva je ovde, veronauka nema za cilj obrazovanje o religiji kao društvenom fenomenu. Svodi se na još jedan od načina vrbovanja novih vernika. Neko bi rekao poslušnika – jer ubacivanje bilo koje dogme u dečiju svest upravo znači pokoravanje koju doktrina crkve nalaže.

Šta uostalom znači veronauka? Vera zahteva poslušnost i ne dokazuje sopstvene postulate. Nauka s tim nema nikakve veze.

Podrška države – koja se definiše kao sekularna – samo znači da i ona traži budućnost u indoktriniranim podanicima koji se ne uče da misle svojom glavom. Ispiranje mozga. Važno je da nose krst na grudima i Kosovo u srcu.

U male glave unosi se haos. Kako da se polaznici veronauke, učeni da ne sumnjaju, snađu kada na časovima veronauke uče kreacionizam – da je ovaj svet delo božijeg pregalaštva, a na časovima biologije Darvinov evolucionizam. Nije slučajno ona ministarka prosvete tražila da se dilema ukine – ukidanjem Darvina.

U Srbiji pravo da predaju versku nastavu ima sedam tradicionalnih verskih zajednica i crkava, a to pravo koristi blizu 600.000 đaka, od čega se njih 530.000 opredelilo za pravoslavnu nastavu.

Udžbenici veronauke se popravljaju, tvrde nadležni, ispitani đaci kažu da su mahom zadovoljni, ali imam utisak da je među veroučiteljima više crkvenih misionara nego učitelja. Ima tu i medicinskih sestara ili bivših vodoinstalatera.

Tužno. I u vreme jednoumlja, marksizam – koji se učio u starijim razredima – predavali su mahom sociolozi. Neki kriterijumi su se poštovali.

Tvrde, čitam, da većina dece sama odlučuje da li će ili ne pohađati časove veronauke. Od koje dobi? U Nemačkoj deca tek posle 14. godine sama biraju da li će pohađati takve, ili časove etike ili filozofije.

Ali, šta s decom ispod tog uzrasta? Sa osnovcima, kao u Srbiji?

Imaju li roditelji pravo da deci određuju verski identitet u skladu sa sopstvenim? Religija nije nasledna, ali ispada da je određuje DNK. Zašto kažemo „dete hrišćanin” umesto „dete roditelja hrišćana”?

Mnoga pitanja su posle 11 godina veronauke po srpskim školama ostala bez odgovora, ozbiljne analize promašaja ili uspeha su retke, ali u zakonima o osnovnom i srednjem obrazovanju koji će uskoro da budu pred parlamentom veronauka je nesporna. Ne spori je ni buduća strategija obrazovanja do 2020.

Ne samo što ostaje, već će veronauka moguće postati i obavezan predmet u školskom kurikulumu. Poput Rusije, gde je Vladimir Putin nedavno doneo odluku da školske katiheze postanu obavezne u svim javnim školama 2012/13. Ako može u Rusiji, zašto ne i u Srbiji. Ionako SPC pažljivo sledi uputstva Moskovske patrijaršije.

Pravo da kažem to me i ne čudi kada gledam socijaliste – čiji je resor obrazovanje – kako se usrdno krste i kad treba i kad ne treba. Zašto bi me čudilo u zemlji u kojoj se škole zatvaraju a crkve niču na svakom koraku.

Nisam „agresivni ateista”, kako bi sada neko da me prikaže. Nisam protivnik religije, ali jesam pobornik prava na različito mišljenje. Nisam protivnik čiste verske nastave, ali sam protiv da je ona deo obrazovnog sistema države koja, ponavljam, tvrdi da je sekularna.

Ima u svemu tome podosta indoktrinacije. A zašto onda da ne važi isto pravilo kao kada neko svoje klince želi da uključi u stranačke aktivnosti. Ako to želi, znamo, može, ali u slobodno vreme i – izvan škole.

Zato sam da se veronauka – ovakva kakva je – vrati u crkve, katedrale, džamije ili sinagoge. Bogu božije, caru carevo. Javna škola je obrazovna institucija države, a ne crkve. Sticati znanje, izučavati predmet religija je OK. Indoktrinacija nije.

Non scholae, sed vitae discimus, kaže latinska poslovica. Ne učimo za školu već za život.