Све је наше увек на другој обали

Јован Делић (1949), професор Филолошког факултета у Београду (савремена српска књижевност), књижевни критичар и историчар књижевности, аутор петнаестак књига есеја, добитник је награде „Матијевић”, коју додељује Фондација „Др Шпиро Матијевић” из Новог Сада – за монографију „Иво Андрић – Мост и жртва”, коју су објавили „Православна реч” из Новог Сада и Музеј града Београда. Ова луксузно опремљена књига заузела је пето место у трци за награду „Меша Селимовић”. Књига Јована Делића „Иван В. Лалић и њемачка лирика”, коју је објавила „Српска књижевна задруга”, добила је награду „Ђорђе Јовановић”. Делић је добитник и награде „Златна српска књижевност, коју додељује Фондација „Александар Арнаутовић”, за изузетан допринос изучавању српске књижевности.

У наслову ваше књиге стоји: „Мост и жртва”. Између ова два појма смештена је читава Андрићева поетика и животна филозофија?

Не само по мом осећању, Андрићев кључни симбол јесте – мост. Од приповетке „Мост на Жепи”, преко бриљантне песме у прози „Мостови”, којом је Андрић отворио лирику према есеју, па до романа „На Дрини ћуприја”, али и кроз целокупно његово дело, Андрић провлачи симбол моста као симбол највише људске вредности. Мостови су важнији чак и од храмова: припадају свима и не служе ничем сумњивом и злом. Све је наше увек на другој обали од оне на којој се налазимо. Симбол има више нивоа: од конкретне завичајне слике до метафизичке слутње друге обале. А о жртви Андрић је писао целог свог живота. Ја сам скренуо пажњу на најпознатију жртву – на Радисава – као на обнову жанра мартирија у модерном роману. Жртва је за Андрића увек светиња, без обзира да ли њоме плаћамо грађење или рушење. И Радисав се као жртва, као христолико јагње, уздиже на коцу изнад осталога света, и самога моста, за висину тога коца, односно свога страдања.

Зла судбина задесила је и писца чију сте награду добили?

Зато ми је необично драго што је књига која носи наслов „Мост и жртва” награђена именом једне невине христолике жртве – др Шпира Матијевића. Матијевић је персонификација моста, као Книњанин који је преводио са словеначког и немачког језика, и као професор Универзитета у Тузли. А страдао је, на правди бога, пошто му је, претходно, на превару одведен и убијен син, а затим узето 5.000 марака. Потом су, у његовом стану, убили и самог Матијевића. Наравно да се све зна како је било и да ће литература то запамтити и записати. Уверен у своју невиност, Матијевић није хтео да напусти Тузлу, иако га је отац саветовао, још док је био дете, да када и ако запуца, све оставе и беже у Србију. Др Шпиро Матијевић персонификује и мост и жртву из наслова књиге.

Андрић је писао о Вуку и Његошу. То су врло луцидна запажања?

Андрић види Вука и као рушитеља и као градитеља, градитеља који руши да би стварао ново и боље. Зато су његови критеријуми „од самог почетка, врло високи, а његова начелност несумњиво крута кад год се ради о суштини”. Он је једнако „строг и према себи и према другима”. Када говори о Његошу каже: „Понекад га све што расте у њему диже и разапиње да му се чини: разнеће га као вихор кап летње кише над морем; понекад, опет толико отежа и тако притискује да га заустави у ходу и савије ка земљи”.

Занимљив је и однос Андрића и Милоша Црњанског?

Иво Андрић и Милош Црњански врхунске су националне књижевне величине, барем што се 20. столећа тиче, а 1919. године били су готово почетници, истина – с именом, али тек с првом књигом, односно с другом књигом у припреми. Из огледа „Иво Андрић: Ex Ponto” види се однос Црњанског према младом Андрићу и према његовој поезији. Црњански је написао и песму „Етеризам”, посвећену Иви Андрићу, а Андрић је написао песму „М. Ц.”, с иницијалима Милоша Црњанског. Овај есејистички текст Милоша Црњанског, и песме два велика писца, измицали су пажњи критичара и тумача књижевности.

У књизи „Иван В. Лалић и њемачка лирика”, говорите о утицају немачких писаца на стваралаштво нашег песника, а посебно Фридриха Хелдерлина и Јохана Волфганга Гетеа?

Да би се боље разумела Лалићева чврста веза с модерном немачком лириком 20. века, ваљало би се вратити више од столећа уназад – Фридриху Хелдерлину и Јохану Волфгангу Гетеу – немачкој класици. Ту је Лалић у најинтензивнијој вези са немачком поезијом, посебно када је реч о Хелдерлину. Лалићев превод Хелдерлинових „Одабраних дела” (1969) сматрам прворазредним културним догађајем. Лалић је открио Хелдерлина српским, па и југословенским читаоцима. Не памтим кад ме је тако неки песнички превод обузео.

А веза с Гетеом?

Гетеове „Римске елегије” елегичне су само по елегијском дистиху и налазе се у подтексту Лалићеве „Римске елегије”, која, такође, поштује елегијску форму, али уноси и елегичне тонове. Рим је за Лалића место љубави, једно од повлашћених међу повлашћенима, међу „местима које волимо”. Без љубави свет није свет, нити би Рим био Рим, па Лалић цитира Гетеа: „Цео си свет, о Риме, али љубави лишен/ Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим”.

----------------------------------------------

Песници су „пчеле невидљивог”

На Лалића су утицали и Рилке и Целан?

Лалић радо цитира Рилкеа, по којем су песници „пчеле невидљивог”. Оне сакупљају мед видљивога да би њиме напуниле златну кошницу – невидљивог. Песме су израз искуства, сама срж искуства. Рилкеове „Девинске елегије” биле су подстицајне за Лалића и на плану елегијског дистиха, и на плану песничке слике. С друге стране, Целанова „Фуга смрти” привукла је Лалића својим музичким насловом и својом музичком природом, и оксимороном – омиљеним Лалићевим средством – „црно млеко” зоре, односно прераности, оксимороном који сам оценио оксимороном 20. столећа.