Драма у виртуелном свету

Шта се дешава када се човек нађе разапет између, са једне стране, родитељског инстинкта, са друге, очекивања околине, а са треће немогућности, често потпуно необјашњиве, да се родитељство оствари, тема је ауторског пројекта „Плодни дани” брачног пара Јелене Кисловски-Лијешевић и Бориса Лијешевића. Они ово дело раде у Атељеу 212 са глумачком екипом у којој су: Исидора Минић, Милена Предић, Радмила Томовић, Бранка Шелић, Небојша Илић и Бојан Жировић. Сценограф и костимограф је Мина Илић, композитор Александар Костић.

Премијера представе „Плодни дани” о савременом начину живота у којем физички сусрет више није услов ни живота, ни дружења, па чак ни репродукције, очекује се средином марта на сцени Театра у подруму Атељеа 212. Нешто касније биће је и на сцени Културног центра Панчева, који је копродуцент пројекта. Комад је истраживачког карактера, а настао је по сличном принципу као претходна Лијешевићева представа „Чекаоница”. С тим што су у „Чекаоници” то биле муке са послом,  а у „Плодним данима” са родитељством.

– У савременом начину живота, генетика је увелико постала тржишна роба. Са њом се може и манипулисати! Људи се суочавају са низом питања – етичких, моралних, традиционалних – за чије одговоре се нису школовали, на која чак нису ни рачунали у животу. Како да се човек снађе у времену у којем отац више не мора да буде исто што и биолошки отац? Мајка исто тако не мора да буде и биолошка мајка? Релативизује се питање генетике на којем почива традиционално поимање оних „скупих” појмова, попут „породице” или „очинства”. Шта је онда породица и породична лоза у времену када дете не мора да буде направљено од генетског материјала људи које сматра оцем и мајком? Да ли је онда та особа заиста отац или мајка тог детета?

Како се са тим питањима носити? Да ли одговор уопште постоји? И какав одговор може да пружи човек који је прошао кроз живот испуњавајући све своје друштвене обавезе и не очекујући оваква искушења? – пита се Борис Лијешевић и уједно одговора:

– Једини одговор који препознајем јесте: љубав. Љубав која превазилази биолошке и генетске, расне и националне разлике. Која чини да, без обзира на разлике, можемо да будемо породица. Љубав у којој нисам важан ја, него ти. Љубав у којој се служи другоме. То је неопходно да би се састав неких особа називао „породицом”, и то је јаче од биолошких предуслова. Како функционише породица која је усвојила дете? Време које проводе и љубав која се створи између њих чини да то постану родитељи и деца, без обзира на све друге препреке.  Е, управо то мене занима: веза која се заснива на тој љубави која побеђује биологију – каже Лијешевић.

Представе Бориса Лијешевића својеврсни су истраживачки процес. А на питање зашто се окренуо баш таквој врсти позоришног рукописа, редитељ одговара:

– Осећам да су важни проблеми људи који су ту, а које не примјећујемо. Људи са којима се мимоилазимо по снежним тротоарима. Нарочито их не препознајемо као људе о којима бисмо могли да гледамо позоришне представе, чији би проблеми били вредни „позоришних дасака”. Свако од нас носи неки проблем и тај проблем нам у одређеном моменту делује као највећи на свету. У моменту када не могу да решим проблем настаје драма, у мом доживљају једнако велика као драме оних књижевних јунака због којих традиционално долазимо у позориште. Драма је, по мени, једино што је важно за позориште. Било да је имамо у форми драмског текста или било ког другог извора. То је материјал за представу. У корену те речи је представљање. Ми нешто представљамо. А шта? Представљамо нешто што се некоме догодило. И то је позориште. И Едип и Хамлет и Раскољников, чак и Арлекино. И нас занима то „специфично” што се некоме догодило.

Истрајавајући на пројекту „Плодни дани” аутори су пронашли људе који имају специфична искуства из своје борбе за родитељством.

– Запрепастили смо се пред једним од статистичких података да код нас 200.000 парова има проблем родитељства. Не можемо рећи да се о томе не прича. Држава, град, учествују у том проблему, али се, заправо,  не зна колико је то широк проблем. Онда смо нашли интернет сајтове на којима се окупљају људи који прате једни друге, учествују снажно у животима својих интернет пријатеља, подижу једни друге кад падну, бодре се, радују путем интернета, а да се никад нису видели. Често се дешава да неко тај проблем не може да подели са најбољим пријатељем, мајком, оцем, али може да га подели на сајту са неким кога никада није видео и кога можда никада неће ни видети. Посредством интернета се успостављају јако снажне везе између људи. То ми је фасцинантно,  јер показује како данас свет функционише, како људи све више живе у виртуелном простору. Заправо се представа и дешава у сајбер-простору који појединцима омогућава да су заједно, да поделе и лакше преболе најинтимније ствари – објашњава Лијешевић.

Б. Г. Требјешанин