Drama u virtuelnom svetu

Šta se dešava kada se čovek nađe razapet između, sa jedne strane, roditeljskog instinkta, sa druge, očekivanja okoline, a sa treće nemogućnosti, često potpuno neobjašnjive, da se roditeljstvo ostvari, tema je autorskog projekta „Plodni dani” bračnog para Jelene Kislovski-Liješević i Borisa Liješevića. Oni ovo delo rade u Ateljeu 212 sa glumačkom ekipom u kojoj su: Isidora Minić, Milena Predić, Radmila Tomović, Branka Šelić, Nebojša Ilić i Bojan Žirović. Scenograf i kostimograf je Mina Ilić, kompozitor Aleksandar Kostić.

Premijera predstave „Plodni dani” o savremenom načinu života u kojem fizički susret više nije uslov ni života, ni druženja, pa čak ni reprodukcije, očekuje se sredinom marta na sceni Teatra u podrumu Ateljea 212. Nešto kasnije biće je i na sceni Kulturnog centra Pančeva, koji je koproducent projekta. Komad je istraživačkog karaktera, a nastao je po sličnom principu kao prethodna Liješevićeva predstava „Čekaonica”. S tim što su u „Čekaonici” to bile muke sa poslom,  a u „Plodnim danima” sa roditeljstvom.

– U savremenom načinu života, genetika je uveliko postala tržišna roba. Sa njom se može i manipulisati! Ljudi se suočavaju sa nizom pitanja – etičkih, moralnih, tradicionalnih – za čije odgovore se nisu školovali, na koja čak nisu ni računali u životu. Kako da se čovek snađe u vremenu u kojem otac više ne mora da bude isto što i biološki otac? Majka isto tako ne mora da bude i biološka majka? Relativizuje se pitanje genetike na kojem počiva tradicionalno poimanje onih „skupih” pojmova, poput „porodice” ili „očinstva”. Šta je onda porodica i porodična loza u vremenu kada dete ne mora da bude napravljeno od genetskog materijala ljudi koje smatra ocem i majkom? Da li je onda ta osoba zaista otac ili majka tog deteta?

Kako se sa tim pitanjima nositi? Da li odgovor uopšte postoji? I kakav odgovor može da pruži čovek koji je prošao kroz život ispunjavajući sve svoje društvene obaveze i ne očekujući ovakva iskušenja? – pita se Boris Liješević i ujedno odgovora:

– Jedini odgovor koji prepoznajem jeste: ljubav. Ljubav koja prevazilazi biološke i genetske, rasne i nacionalne razlike. Koja čini da, bez obzira na razlike, možemo da budemo porodica. Ljubav u kojoj nisam važan ja, nego ti. Ljubav u kojoj se služi drugome. To je neophodno da bi se sastav nekih osoba nazivao „porodicom”, i to je jače od bioloških preduslova. Kako funkcioniše porodica koja je usvojila dete? Vreme koje provode i ljubav koja se stvori između njih čini da to postanu roditelji i deca, bez obzira na sve druge prepreke.  E, upravo to mene zanima: veza koja se zasniva na toj ljubavi koja pobeđuje biologiju – kaže Liješević.

Predstave Borisa Liješevića svojevrsni su istraživački proces. A na pitanje zašto se okrenuo baš takvoj vrsti pozorišnog rukopisa, reditelj odgovara:

– Osećam da su važni problemi ljudi koji su tu, a koje ne primjećujemo. Ljudi sa kojima se mimoilazimo po snežnim trotoarima. Naročito ih ne prepoznajemo kao ljude o kojima bismo mogli da gledamo pozorišne predstave, čiji bi problemi bili vredni „pozorišnih dasaka”. Svako od nas nosi neki problem i taj problem nam u određenom momentu deluje kao najveći na svetu. U momentu kada ne mogu da rešim problem nastaje drama, u mom doživljaju jednako velika kao drame onih književnih junaka zbog kojih tradicionalno dolazimo u pozorište. Drama je, po meni, jedino što je važno za pozorište. Bilo da je imamo u formi dramskog teksta ili bilo kog drugog izvora. To je materijal za predstavu. U korenu te reči je predstavljanje. Mi nešto predstavljamo. A šta? Predstavljamo nešto što se nekome dogodilo. I to je pozorište. I Edip i Hamlet i Raskoljnikov, čak i Arlekino. I nas zanima to „specifično” što se nekome dogodilo.

Istrajavajući na projektu „Plodni dani” autori su pronašli ljude koji imaju specifična iskustva iz svoje borbe za roditeljstvom.

– Zaprepastili smo se pred jednim od statističkih podataka da kod nas 200.000 parova ima problem roditeljstva. Ne možemo reći da se o tome ne priča. Država, grad, učestvuju u tom problemu, ali se, zapravo,  ne zna koliko je to širok problem. Onda smo našli internet sajtove na kojima se okupljaju ljudi koji prate jedni druge, učestvuju snažno u životima svojih internet prijatelja, podižu jedni druge kad padnu, bodre se, raduju putem interneta, a da se nikad nisu videli. Često se dešava da neko taj problem ne može da podeli sa najboljim prijateljem, majkom, ocem, ali može da ga podeli na sajtu sa nekim koga nikada nije video i koga možda nikada neće ni videti. Posredstvom interneta se uspostavljaju jako snažne veze između ljudi. To mi je fascinantno,  jer pokazuje kako danas svet funkcioniše, kako ljudi sve više žive u virtuelnom prostoru. Zapravo se predstava i dešava u sajber-prostoru koji pojedincima omogućava da su zajedno, da podele i lakše prebole najintimnije stvari – objašnjava Liješević.

B. G. Trebješanin