Хитно потребан већи Ургентни центар

Само у једном дану, у Ургентном центру у Београду, на одељењу реанимације водила се борба за живот 18 особа, а до седам сати наредног јутра – стигло их је још шесторо. У том истом дану урађено је 1.160 лабораторијских прегледа, 275 снимања на рендгену, 139 прегледа на ултразвуку, 108 пацијената је прегледано на скенеру…

Директор и хирург Ургентног центра професор др Владимир Ђукић имао би много разлога да буде задовољан, али није. За „Политику” каже да нема одељења на које не убацују додатне кревете. На 28 кревета у коронарној јединици лежи 44 пацијената. Заузетост постеља у Ургентном центру износи 96 одсто: 108 одсто је попуњено одељење хирургије, 105 одсто су заузета одељења неурологије и кардиологије…

– Апелујем да се направи још један ургентни центар у Београду за регион. Ми не можемо да чекамо изградњу новог Клиничког центра и пресељење. Оперисао сам по Америци, радио у Лондону, у чувеној „Кингс колиџ” болници. Када простора нема, дозида се објекат у који се клиника прошири. Не видим разлог да се постојећа зграда Ургентног центра не прошири или монтажним објектом или другим функционалним, али брзим решењем – каже др Ђукић.

На интензивним негама у осталим београдским клиничким центрима се, каже др Ђукић, ради много лагодније, а неки имају и тај луксуз да већ дуже од две године и не примају хитне пацијенте.

Просечно се у Ургентном центру лежи шест дана. Грађани се често буне да их тек оперисане или збринуте, отпуштају раније него што они мисле да би требало.

– Тачно, буне се, јер ова установа има мање од 300 кревета, а прима критично оболеле и повређене из целе Србије. Оне који се буни питам да ли је етички да неко остане у болници два дана дуже, а да други пацијент не добије шансу да му се угради стент у стању акутног инфаркта или да буде оперисан у установи каква је Ургентни центар – каже др Ђукић.

Укључивање дежурства Војномедицинске академије смањило је прилив пацијената у Ургентни центар за 25 одсто, али по Ђукићевим речима, један дан у недељи је мало.

– Дезорганизација здравственог система и слаба координација у Србији су кључни проблем нашег здравства, а не корупција која се стално помиње. Нема координираног рада здравствених установа, а то се прелама преко леђа запослених. Управо због тога, 60 одсто запослених би, према урађеној анкети о задовољству радом у Клиничком центру, изјавило да би одмах променило радно место, а анонимна анкета о задовољству пацијената је показала да је незадовољно само 2,2 одсто болесника – наводи наш саговорник.

Професор Ђукић сматра да хитно треба изменити досадашњи начин финансирања здравствених установа.

– Мора да постоји већа лична одговорност руководилаца установа, а да се Републички фонд здравственог осигурања (РФЗО) стави под контролу Министарства здравља, јер не може Министарство здравља креирати здравствену политику коју влада подржи, а онда се РФЗО понаша као независна банка, која то финансира. После оних снегова, процурио је кров у Ургентном центру и селили смо пацијенте. Помоћ у новцу не стиже од РФЗО. Помаже нам град Београд колико може. Новца има, али мора да се зна шта су приоритети. Немогуће је да не може да се купи још 10 монитора и да се направи још једна интензивна нега –сматра директор Ургентног центра.

Оливера Поповић

-----------------------------------------------------------

Пацијенти задовљнији него запослени

– Претходних пет година су два доктора у Клиничком центру била ухапшена под сумњом да су узела мито, што још није доказано. У односу на 17.000 пацијената хоспитализованих у једној години, ово је занемарљив број. Људи су постали агресивни; на крају смо дошли до тога да су пацијенти задовољнији него запослени. Нека се новинар прошета анонимно и испита пацијенте да ли су платили за операцију и да ли је ико уцењиван да би био оперисан, видећете какав ће одговор бити. Овде стижу људи право са улице – каже на крају др Владимир Ђукић.