Ми, Руси и Европа

Ко то жели, ко то сме, раставити нас од Русије? Пошто смо успешно избегли шок „двоструког одбацивања”, у децембру прошле године Брисел нас је разочарао, сада је превентивно деловао и ми смо добили статус, што је за сваку похвалу и користим прилику да сам себи и јавно честитам титулу кандидата. Наиме, утакмица је била оштра, са доста ђонова и од оних од којих то ни у сну нисам очекивао. Наравно да смо били уцењивани на неколико поља. Свако онај ко сада тврди да није било уцене потцењује здраву памет просечног грађанина Србије. Јер, ако са Букурештом потписујемо споразум о правима националних мањина неколико сати пре чувене вечере на којој смо примљени у статус кандидата - моји извори ми јављају да се то временски догодило тачно између послужене руске салате и грчког гироса -онда румунско „зановетање” око Влаха не могу другачије да тумачим него као директну уцену. Баш су сада нашли да то питање тако високо поставе. Како се тога никада није сетио диктатор Николае Чаушеску, није ваљда да је због Тита он више волео Србе и Југословене од Влаха и Румуна. Био сам последњи новинар који је интервјуисао Чаушескуа, у августу 1989. године. Тада ми је рекао да између Југославије и Румуније нема ниједног отвореног проблема. Два месеца касније, његов рођени брат, генерал-пуковник Илије Чаушеску, иначе, доктор историјских наука и као такав сигурно познавалац те тематике, на моје питање током интервјуа о нашим међудржавним односима рекао је „да су идеални и да нема никаквих проблема”. Пет година пре тога, начелник Генералштаба румунске војске генерал Василе Милеа у интервјуу ми је изјавио то исто. Пет година после њега, заменик начелника Генералштаба генерал Стефан Гуша казао ми је исто то. Па шта се то догодило одједном, драге наше комшије? Нема више диктатора на Балкану, дошле су демократе.

Заправо, ништа се није догодило одједном, Румунија је озбиљна држава која се руководи својим државним и националним интересима. У циљу остваривања тих интереса заиграће на сваку карту, па и на карту српске кандидатуре за ЕУ ако сматра да ће јој у тој игри добит бити већа од евентуалне штете. Гледајући насмејано лице председника Румуније у Бриселу Трајана Басескуа како онако у ходу саопштава новинарима „Србија је већ у ЕУ” учинило ми се да је хтео да каже „добре наше комшије, грађани Србије, ово око Влаха није било ништа лично”. Или, тек да се прибележи „проблемчић” за нека будућа времена?

Увек сам гледао на Румунију као на наше врле пријатеље, па наша краљица Марија, супруга краља ујединитеља Александра, била је румунска принцеза, са Румунијом никада нисмо имали територијалне спорове, и сада они нама тако. Истина, и 6. априла 1941. године главнина немачке борбене авијације „Луфтвафе”, која је напала Београд, полетела је са румунских аеродрома, баш као што су у агресији НАТО-а на Југославију 1999. године авиони алијансе долазили и из румунског ваздушног простора. А Румунија тада није била чланица НАТО-а, и могла је да одбије захтев НАТО-а да његови авиони у бомбардовању Југославије користе румунски ваздушни простор. Није одбила и убрзо је постала чланица НАТО-а, а затим и ЕУ.

Управо захваљујући тој чињеници Букурешт је добио улазнице за та два „клуба”, ми смо били та улазница, јер да се гледао степен тадашње корупције и стање правосуђа у Румунији још и данас не би били чланови „клуба”. Будући да је то оно због чега Холандија и даље блокира Румунију око пуноправног чланства у режиму шенгенске границе. Па су Румуни лукаво одлучили да потегну кандидатску улазницу Србије да би контрирали свима осталима у ЕУ, плус да од ЕУ добију и неких додатних тричавих три милијарде евра. Јесте да смо били у краљевско-персоналној вези, али кад је у Бриселу већ бал, нек је бал.

Друга врста приговара око наше кандидатуре за улазак у ЕУ долазила је из Пољске. Варшава нам је пребацивала везе са Русијом, чак је било и оптужби да стварамо руску војну базу у Србији, што је наравно тотална будалаштина. Но, како је садашњи министар спољних послова Пољске господин Радослав Сикорски раније био министар одбране, то и не чуде такви ставови. Пољска, која је на својој територији 45 година имала совјетске војне базе, а сада има америчке, приговара сада држави Србији која на свом тлу, и када је била у Југославији, никада није имала стране војне базе. Пољска са својом русофобијом не би смела да буде узор Србији, нити Варшава има монопол на улогу демократског лидера међу словенским земљама.

Да се за примедбе Пољске знало можда сведочи и прошлонедељни коктел у амбасади Русије у Београду поводом Дана бранитеља руске отаџбине. Нико из политичког и војног врха Србије није дошао на тај коктел. Није дошла, за дивно чудо, ни опозиција. Дошла је америчка амбасадорка госпођа Мери Ворлик. Наши су пре подне положили венце на гробове совјетских војника палих у борбама за ослобођење Београда, али на коктел нису дошли. Јесмо ли тиме одобровољили и Варшаву? Ико је следећи за одобровољавање?