Ковачке ватре жељне мајстора

Ваљево – У време комунизма, посебно поратног, онај ко би наручио да му се од кованог гвожђа уради мало раскошнија капија или ограда око куће добио би етикету буржуја. Времена су се променила и ковачки занат полако нестаје. Ретки су данас заљубљеници у изазове врелог гвожђа. Међу њима нешто више од једне деценије је и Зоран Пузовић из Ваљева.

Није он у овај посао, како нам рече, ушао случајно већ је „инфицирање“ почело још у „Крушиковој“ ковачници где је једно време радио као машински техничар. Гледајући тамошње мајсторе како другују и ратују са гвожђем, пожелео је да се опроба у ковачком занату.

– Следио сам сопствену потребу и визију да се у овом послу искажем као аутор са оригиналним стилом. Већ на мом првом јавном представљању на сајму у Новом Саду 2005. године добио сам неколико највиших признања што ми је била јасна порука да сам на добром путу. Охрабрење је било тим веће што је сваки награђени предмет био обојен личном креацијом и ван клишеа. Међутим, ја и даље учим, али у исто време покушавам да објасним да ковано гвожђе није само капија и ограда, или како то неки још увек мисле поткивање коња и запрежних кола, већ да може бити употребна скулптура, најразличитији садржаји рађени у комбинацији са стаклом и дрветом, израда гелендера, тераса, али и породичних грбова, намештаја и слично. За нешто више од једне деценије урадио сам преко хиљаду предмета и посебно сам поносан јер нисам ниједан поновио. Определио сам се за ручну обраду где су ми основне алатке ковачка ватра, чекић и наковањ и наравно лично надахнуће и креација – прича Пузовић, уз напомену да предмети од кованог гвожђа поново добијају на значају.

У радионици је и школска табла. Нема ту, међутим, младих. Наш домаћин каже да је он са 50 година најмлађи радник уз још два времешна помоћника.

– Млади се тешко одлучују за учење овог заната, јер он подразумева доста напора, одговорности и креативности. Али, ако се то испоштује не изостаје ни велико задовољство. Код мене је у радионицу до сада долазило десетак младих људи који су имали добре услове и моју пуну спремност да их уведем у основне тајне овог старог заната, али после краћег задржавања губили су стрпљење и одлазили. Због тога и не чуди што данас у Србији има свега пет-шест мајстора који се обрадом кованог гвожђа баве на озбиљан начин. У овој занат не могу да уврстим оне који купују готове елементе, најчешће из увоза и сумњивог квалитета, и потом их само спајају заваривањем како траже муштерије – вели Пузовић.

У Италији и Украјини организују се светски сајмови производа од кованог гвожђа на којима се представи више од 500 мајсторских радионица. Наш саговорник као врхунске мајсторе за овој занат наводи Чехе и Мађаре а сам настоји да што више научи и од оног што раде Украјинци и Руси које сматра правим виртуозима.

Радионицу Зорана Пузовића напустили смо уз његов нескривени страх да ће се ковачке ватре у Србији брзо угасити ако се овом старом занату не посвети већа пажња и подршка.

Будо Нововић