Правник, писац, рокер

Нисам ни слутио да ћу добити награду и веома сам изненађен, с обзиром на јаку конкуренцију. Драго ми је да је књига објављена, пошто од неколико издавача којима сам понудио рукопис нисам добио никакав одговор…, каже Данијел Илић, чији је роман "Rex mundi" управо понео награду "Политикиног забавника" за најбољу књигу за младе у 2006. години. "Rex mundi" је објавила издавачка кућа "Филип Вишњић" из Београда у својој библиотеци "Талас", а одбили су га "Стубови културе", "Лагуна" и "Просвета"….

А све је почело пре петнаестак година, када је Илић писао кратке научно-фантастичне приче за које није био сигуран да су довољно зреле да би покушао некоме да их понудим. У то време доста је читао литературу о катарима и катарској јереси, коју су прогонили и католичка и православна црква. Тема га је заинтригирала још 90-тих када је читао књигу "Света крв, свети грал" Мајкла Бајџента.

– Дошао сам на идеју да у тај исти, историјски верификовани, миље сместим своју измишљену причу и ликове. Реч је о крсташком походу на градове јужне Француске, а радња се догађа у Марсељу. Прича прати два брата који воде групу плаћеника из Шкотске, у Марсељу се срећу са плаћеницима из Немачке и са једном већом групом босанских богумила… Тема је доста интересантна, а код нас није пуно обрађена, истиче аутор, иначе 46-годишњи правник из Београда.

– Наслов "Rex mundi" многим људима је непознат. То је назив за катарског злог бога који контролише све што је на земљи материјално. Његова супротност је бог светлости или владалац у духовном свету. Између њих је непрекидна борба као што је у хришћанству присутна борба добра и зла, оличена у богу и сатани.

Историја, посебно период средњег века је давнашњи Илићев хоби. То је желео и да студира, али стицајем околности дипломирао је права, и данас ради у суду на одељењу истраге.

– Хоби су ми књиге и филмови који обрађују период средњег века. Читао сам много историјских књига, тако да није било неких намерних истраживања за ову књигу. Ту су само сазнања која су условила да је књига написана коректно у смислу описа оружја, опреме, стрела, раздаљине у јардима, висине бедема у стопама, а касније су све ово проверавали и уредници. Цаке ми је откривао уредник моје књиге Никола Вујчић корисним саветима да за описе у роману користим архаичније изразе како би се добило на уверљивости…

У следећој књизи бавио би се, каже нам, темом из савременог живота јер не жели да упадне у клише и остане писац средњовековних романа. – Радо бих описао своје године адолесценције, јер ту има сјајног и доста духовитог материјала. Био би то роман о Београду 80-тих, када су нам рођаци из иностранства слали најактуелније плоче, а град је личио на метрополу која прати све музичке и модне трендове. Живело се безбрижније, и нико није слутио да долазе тешке године...

Слободно време, наш саговорник најчешће проводи уз добру књигу. Стиже да прати опус Добрила Ненадића, Басаре, Ћосића, Капора. Кафку чита са лакоћом иако је "депресивно тежак", док је муку мучио са Достојевским. У периоду доколице свира електричну гитару. Одрастао је на року ("Sex pistols" фаворит) и то не жели да мења.

– Што се тиче рока, остао сам клинац, потпуно.