И живот је историја

Краљево – Свако има своје тајно благо, и деца и одрасли, и они који живе на селу и они у граду. Само што се то благо најмање чува у музеју, јер обично није реч о предметима музејских вредности већ о ономе што појединцима лично значи, а то су места, приче, музика, мириси, успомене... Чување и подсећање на све то води ка музеју успомена, ка интимној баштини која се, уистину, нас и те како дотиче.

Таква „изложба” интимности, у оквиру ширег пројекта названог „Вашар баштине” и ужег под називом „Моје тајно благо”, отворена је у галерији краљевачког музеја.

И док координатор пројекта Татјана Михаиловић објашњава да је реч „о проширивању појма наслеђа уз приватна искуства”, уз носталгију и успомене, још додаје:

– Ово је, пре свега, изложба која презентује аутентичне ставове и размишљања о баштини у нашем окружењу, која нама музејским радницима а и јавности открива нове аргументе и путоказе у процесу формирања меморије друштва.

Изложба је припремана тако што су анкетирани ученици основних и средњих школа на питање шта је њихово тајно благо. Онда су сваком ђаку, због међугенерацијског дијалога, одговорили старији или људи средњих година. И, у музеју се нашао стари радио, ТВ апарат, старе књиге, воденица за кафу, везени миље, гитара... али и лутке, ластиж, школице, кликери, фризби... Затим су, наравно, записана сећања и успомене па су тако поменути вирови на реци Рибници, рингишпил на вашару, дрво у Сурчи где су се „сви” окупљали... Нашла су се ту и два кофера једне сада Краљевчанке, а некадашње мештанке Купреса, са којима је избегла са родног огњишта...

„Моје тајно благо је лутка Ленка Манекенка, јер ми је у свакој игри, много је волим и много ми значи”, рекла је у анкети Јована Лишанин, ученица трећег разреда основне школе. А, Светлана Јемуовић (58) одговорила јој је: „Желела бих да сачувам успомене на игранке у Змајевцу код Краљева, на то дружење, песму, игру, прве симпатије...”.

„Ластиж, кликери и дружење” су веће благо од Фејсбука и разговора посредством Скајпа за средњошколку Катарину Трајковић, а тајно благо дечијег песника Милоја Радовића, који јој је одговорио, јесу ручно направљене играчке у чијем су настајању учествовала деца, али и деке, баке, маме, тате... А, песник том одговору додаје и стихове: „Све што је човек створио / и оно што ће да ствара / настало је или ће настати / из дечијих игара”.

Ова изложба, после Краљева, „гостоваће” у другим градовима Србије.