Паганини и џез
Наш истакнути музичар Матеја Маринковић, који се с виолином давно запутио у свет, каже за себе како већ дуже време "много живота проводи у авиону". Професор је на академијама у Лондону и у Фамагусти, на Кипру, кућа му је на југу Француске, а ту су и концерти и мастер-класови, друге земље и градови, међу њима и родни Београд. Све то треба у животу повезати и прелетети. Много је линија у разним правцима. Зато му авион дође као некаква друга кућа.Недавно је уграбио мало времена да дође до Београда, што му се не догађа баш често. Не онолико колико би желео. Носталгија је као некакав ветар који вас с времена на време баца на родну обалу, ваљда да се не отплови предалеко у том дивном, великом океану музике.
Поред осталог, Маринковић је био овде и због разговора око евентуалног концерта у Београду, а можда и са нашим оркестром у Лондону, граду у који је стигао пре 22 године и где је већ 15 година професор на Краљевској музичкој академији. О том давном путу на Острво и оном што је после било испричао нам је:
– Као млад ја сам у својој земљи пуно концертовао. Још тада схватио сам да ми је Београд дао све што је могао, и осетио сам потребу да идем даље, у неки нови почетак и нову борбу за квалитет, која је посебно жестока ако си странац. Мени је добро кренуло, свирао сам у најбољим салама у Енглеској, пуно снимао..., али добио и понуду да млађе учим на Краљевској академији. Онај који је мене учио у Београду, професор Дејан Михаиловић, пренео је на мене и љубав за педагогију. Он је просто рођени професор. Да се бавио у животу нечим другим, чини ми се, и у тој области опет би био сјајан професор. Сада и ја могу с поносом да кажем како моји бивши студенти свирају свуда по свету и неки имају врхунске каријере. Прошао сам фазу када ми је педагошки рад био најважнији, окрећем се више себи и свирам више него пре.
Матеја Маринковић прича нам и о тој непрестаној борби уметника и педагога у истој личности. Он и данас често проведе по десет сати дневно са студентима у Лондону. Учи их како да почну, где да крену, а крај пута... морају пронаћи сами. Неки професори увек, и на сцени док свирају, држе час. Али, ту уметност престаје. "Моја девиза је: час је час, а концерт – концерт!".
О свом свирању данас каже:
– Са зрелошћу постајете помало себични. Кроз једног Баха или Бетовена, рецимо, трудим се да што више искажем себе. Понекад помислим како је то можда вишак уметничког егоизма, искоришћавање дела великих композитора. Оно што је баш ново у мом животу јесте све чешће музицирање са џезерима, француским. Већина класичних музичара има велико поштовање за добре џезере због осећања да они стварају музику на самој сцени. То је слобода која нема цену. Џез вас ослобађа писаног текста. Сада желим да се, обогаћен зрелошћу и искуством, вратим музици своје младости, класичном репертоару, али и моје интересовање за џез не престаје.
Матеја Маринковић, виолиниста, професор, композитор, песник, последњи пут свирао је у Београду пре пет година, у Народном позоришту. Прославио је тако својих 40 година. Сада је, као што рекосмо, у преговорима да поново свира у свом граду. Траже се слободни термини. Виолиниста не крије колико му значи излазак пред београдску публику.
– Свирао сам Паганинијев концерт у Алберт холу, пред шест хиљада људи, али дражи од свих је концерт у Београду, 1998. са мојим професором Дејаном Михаиловићем и његовим гудачима када сам свирао своју композицију. Да после тога више нисам одсвирао једну једину ноту, опет бих био срећан. То је као некакав затворен круг и одсањани лепи сан.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


