Paganini i džez

Naš istaknuti muzičar Mateja Marinković, koji se s violinom davno zaputio u svet, kaže za sebe kako već duže vreme "mnogo života provodi u avionu". Profesor je na akademijama u Londonu i u Famagusti, na Kipru, kuća mu je na jugu Francuske, a tu su i koncerti i master-klasovi, druge zemlje i gradovi, među njima i rodni Beograd. Sve to treba u životu povezati i preleteti. Mnogo je linija u raznim pravcima. Zato mu avion dođe kao nekakva druga kuća.Nedavno je ugrabio malo vremena da dođe do Beograda, što mu se ne događa baš često. Ne onoliko koliko bi želeo. Nostalgija je kao nekakav vetar koji vas s vremena na vreme baca na rodnu obalu, valjda da se ne otplovi predaleko u tom divnom, velikom okeanu muzike.

Pored ostalog, Marinković je bio ovde i zbog razgovora oko eventualnog koncerta u Beogradu, a možda i sa našim orkestrom u Londonu, gradu u koji je stigao pre 22 godine i gde je već 15 godina profesor na Kraljevskoj muzičkoj akademiji. O tom davnom putu na Ostrvo i onom što je posle bilo ispričao nam je:

– Kao mlad ja sam u svojoj zemlji puno koncertovao. Još tada shvatio sam da mi je Beograd dao sve što je mogao, i osetio sam potrebu da idem dalje, u neki novi početak i novu borbu za kvalitet, koja je posebno žestoka ako si stranac. Meni je dobro krenulo, svirao sam u najboljim salama u Engleskoj, puno snimao..., ali dobio i ponudu da mlađe učim na Kraljevskoj akademiji. Onaj koji je mene učio u Beogradu, profesor Dejan Mihailović, preneo je na mene i ljubav za pedagogiju. On je prosto rođeni profesor. Da se bavio u životu nečim drugim, čini mi se, i u toj oblasti opet bi bio sjajan profesor. Sada i ja mogu s ponosom da kažem kako moji bivši studenti sviraju svuda po svetu i neki imaju vrhunske karijere. Prošao sam fazu kada mi je pedagoški rad bio najvažniji, okrećem se više sebi i sviram više nego pre.

Mateja Marinković priča nam i o toj neprestanoj borbi umetnika i pedagoga u istoj ličnosti. On i danas često provede po deset sati dnevno sa studentima u Londonu. Uči ih kako da počnu, gde da krenu, a kraj puta... moraju pronaći sami. Neki profesori uvek, i na sceni dok sviraju, drže čas. Ali, tu umetnost prestaje. "Moja deviza je: čas je čas, a koncert – koncert!".

O svom sviranju danas kaže:

– Sa zrelošću postajete pomalo sebični. Kroz jednog Baha ili Betovena, recimo, trudim se da što više iskažem sebe. Ponekad pomislim kako je to možda višak umetničkog egoizma, iskorišćavanje dela velikih kompozitora. Ono što je baš novo u mom životu jeste sve češće muziciranje sa džezerima, francuskim. Većina klasičnih muzičara ima veliko poštovanje za dobre džezere zbog osećanja da oni stvaraju muziku na samoj sceni. To je sloboda koja nema cenu. Džez vas oslobađa pisanog teksta. Sada želim da se, obogaćen zrelošću i iskustvom, vratim muzici svoje mladosti, klasičnom repertoaru, ali i moje interesovanje za džez ne prestaje.

Mateja Marinković, violinista, profesor, kompozitor, pesnik, poslednji put svirao je u Beogradu pre pet godina, u Narodnom pozorištu. Proslavio je tako svojih 40 godina. Sada je, kao što rekosmo, u pregovorima da ponovo svira u svom gradu. Traže se slobodni termini. Violinista ne krije koliko mu znači izlazak pred beogradsku publiku.