Последњи транзициони премијер

Скупштински избори донели су победу реформским и демократским странкама. Странке и политичари који су пре шест година започели реформе данас заједно уживају готово истоветну подршку као и у јесен 2000. године. Шестогодишње надметање између ДС-а и ДСС-а на овим изборима се показало као неуспешно и суштински бесмислено. Ове две странке не само да не могу да победе једна другу, већ више не могу ни једна без друге. Већина грађана изразила је жељу да се наставе реформе. Ипак, већина грађана не жели ни брзе ни радикалне реформе. Такође, велика већина, укључујући ту и гласаче СРС-а и СПС-а, није спремна да напусти политику нечињења и оклевања, када је реч о државној и националној политици. Према Косову и Метохији Србија ће тако и у наредним годинама наставити мирољубиви континуитет једне старе и популарне, али доказано неуспешне политике немирења са стварношћу.

Губитници ових избора су пре свега радикали. СРС и поред тога што ужива истоветан проценат подршке као и 2003. године, као и да први пут има већину у Београду, ипак полако почиње да дели судбину Комунистичке партије Руске Федерације. Популарност јој почива на непристајању на промене, а победа јој је онемогућена управо чињеницом да онај који влада Србијом мора да настави реформе.

Демократски блок је постигао леп успех зато што није било много расипања гласова (за разлику од ранијих избора, реч је o три или четири пута мањој цифри, која износи око 150.000, уместо пола милиона гласова). Ипак, две најмоћније реформске странке – ДС и ДСС – неће моћи да саме формирају владу. И поред укључивања посланика националних мањина, недостајаће им седморо посланика за формирање владе. Очекивано, уз деветнаест посланика Г 17 плус и овај би проблем могао бити превазиђен. Успех три партије које су вољом грађана једва успеле да пређу цензус (Г17 плус, СПС и Коалиција ЛДП, ЛСВ, ГСС и осталих) последица је пре свега снажне инфраструктуре ових странака. Осим ЛДП-а нити једна од њих не доноси у Скупштину нове идеје или јасно профилисан програм.

Пред нама су и поред свега дуги месеци преговора око састава нове владе. Давно заборављена борба на живот и смрт између ДС-а и ДСС-а претвориће се сада у борбу за предност у будућој влади. Уколико буде створена већинска влада логично би било да у њој најутицајнији буде ДС, док би јој на челу био премијер из ДСС-а. Са осталим мањим странкама ДСС би имао благу и незваничну већину у кабинету, док би из опозиције подршка ДС-у био ЛДП, а ДСС-у СПС. Ипак, могућа су изненађења, као рецимо мањинска влада ДС-а и мањих странака подржана од стране ДСС-а. Ово решење би ипак било краткорочно и само би наставило агонију која је почела распадом прве ДОС-ове владе 2001. године. Дугорочно, највећи добитник ових избора могао би бити ЛДП. Иако је једва ушао у Скупштину, ЛДП би могао да поред СРС-а буде једина опозиција већинској демократској влади. С обзиром на искуства из прошлости, на тај начин би популарност ове партије временом могла значајно да порасте, а с