Poslednji tranzicioni premijer

Skupštinski izbori doneli su pobedu reformskim i demokratskim strankama. Stranke i političari koji su pre šest godina započeli reforme danas zajedno uživaju gotovo istovetnu podršku kao i u jesen 2000. godine. Šestogodišnje nadmetanje između DS-a i DSS-a na ovim izborima se pokazalo kao neuspešno i suštinski besmisleno. Ove dve stranke ne samo da ne mogu da pobede jedna drugu, već više ne mogu ni jedna bez druge. Većina građana izrazila je želju da se nastave reforme. Ipak, većina građana ne želi ni brze ni radikalne reforme. Takođe, velika većina, uključujući tu i glasače SRS-a i SPS-a, nije spremna da napusti politiku nečinjenja i oklevanja, kada je reč o državnoj i nacionalnoj politici. Prema Kosovu i Metohiji Srbija će tako i u narednim godinama nastaviti miroljubivi kontinuitet jedne stare i popularne, ali dokazano neuspešne politike nemirenja sa stvarnošću.

Gubitnici ovih izbora su pre svega radikali. SRS i pored toga što uživa istovetan procenat podrške kao i 2003. godine, kao i da prvi put ima većinu u Beogradu, ipak polako počinje da deli sudbinu Komunističke partije Ruske Federacije. Popularnost joj počiva na nepristajanju na promene, a pobeda joj je onemogućena upravo činjenicom da onaj koji vlada Srbijom mora da nastavi reforme.

Demokratski blok je postigao lep uspeh zato što nije bilo mnogo rasipanja glasova (za razliku od ranijih izbora, reč je o tri ili četiri puta manjoj cifri, koja iznosi oko 150.000, umesto pola miliona glasova). Ipak, dve najmoćnije reformske stranke – DS i DSS – neće moći da same formiraju vladu. I pored uključivanja poslanika nacionalnih manjina, nedostajaće im sedmoro poslanika za formiranje vlade. Očekivano, uz devetnaest poslanika G 17 plus i ovaj bi problem mogao biti prevaziđen. Uspeh tri partije koje su voljom građana jedva uspele da pređu cenzus (G17 plus, SPS i Koalicija LDP, LSV, GSS i ostalih) posledica je pre svega snažne infrastrukture ovih stranaka. Osim LDP-a niti jedna od njih ne donosi u Skupštinu nove ideje ili jasno profilisan program.

Pred nama su i pored svega dugi meseci pregovora oko sastava nove vlade. Davno zaboravljena borba na život i smrt između DS-a i DSS-a pretvoriće se sada u borbu za prednost u budućoj vladi. Ukoliko bude stvorena većinska vlada logično bi bilo da u njoj najuticajniji bude DS, dok bi joj na čelu bio premijer iz DSS-a. Sa ostalim manjim strankama DSS bi imao blagu i nezvaničnu većinu u kabinetu, dok bi iz opozicije podrška DS-u bio LDP, a DSS-u SPS. Ipak, moguća su iznenađenja, kao recimo manjinska vlada DS-a i manjih stranaka podržana od strane DSS-a. Ovo rešenje bi ipak bilo kratkoročno i samo bi nastavilo agoniju koja je počela raspadom prve DOS-ove vlade 2001. godine. Dugoročno, najveći dobitnik ovih izbora mogao bi biti LDP. Iako je jedva ušao u Skupštinu, LDP bi mogao da pored SRS-a bude jedina opozicija većinskoj demokratskoj vladi. S obzirom na iskustva iz prošlosti, na taj način bi popularnost ove partije vremenom mogla značajno da poraste, a s