Нема ко да шије

Колико год били незадовољни што им није боље, текстилцима је ипак кренуло. Истини за вољу, званична статистика "не примећује" повећање њихове производње, али већ две-три године бележи двоцифрени раст извоза. У Србији се све више шије за странце, па су послодавци сада на слатким мукама. Наруџбине стижу свакодневно, шивење се све боље плаћа, тако да се не мора, као у годинама под санкцијама, пристајати на увредљиво ниске цене.

Сада је невоља у томе што – нема ко да шије!

Рекло би се да су то слатке муке текстилаца и обућара,  јер коначно сада има посла и на претек. Али, представници српске модне индустрије указују на општедруштвену штету која настаје зато што не могу да одговоре захтевима странаца који нуде посао. Они тврде да су томе доста допринеле и неке важеће мере у области радних односа.   

– Само у текстилној индустрији данас би могло да се запосли најмање тридесет хиљада радника – каже Благомир Јовановић, секретар Удружења за индустрију текстила, одеће, коже и обуће Привредне коморе Србије. – Многа предузећа, као "Афродита мод колекшн", "Уно Мартин", приватизовани "Јавор", па и "Рудник" и "Клуз", оглашавају слободна радна места, али је одзив мали. Иако на списку оних који траже посао у Националној служби за запошљавање (НСЗ) тренутно има тачно 58.000 незапослених кројача и обућара. У Београду их је 5.985, али "Клуз" није могао на време да заврши уговорени посао за страног наручиоца. Његовим радницама се више исплатило да узму отпремнину и чекају пензију, а да у међувремену "хоноришу" код куће или илегално раде за неког газду.

Јовановић нарочито указује на штетне последице уредбе која је омогућила онима који остају без посла да пет година не раде и чекају пензију, а да им се за то време уплаћује стаж и да од НСЗ-а примају надокнаду за незапосленост. Он каже да би економски и друштвено било много оправданије да такви радници преостали стаж до пензије одраде код других послодаваца, које би држава у том случају ослободила плаћања пореза и доприноса. 

Генерални секретар Уније произвођача текстила, одеће, коже и обуће у Новом Пазару и власник предузећа "Стиг" Тигрин Качар каже да би у малим и средњим предузећима у тој општини одмах могло да добије посао око 1.000 радника и месечно зарађује између 12 и 15.00 динара.  

– Фабрике текстила и обуће у Новом Пазару траже нову радну снагу, али се на њихове огласе ретко ко јавља, упркос чињеници да новопазарске средње школе образују стручни кадар – каже Качар. – Млади људи који су на евиденцији Националне службе за запошљавање одбијају понуде за посао за који су се школовали, користећи социјална права из статуса незапосленог лица. На евиденцији НСЗ-а у Новом Пазару има 1.100 конфекционара и 650 обућара са трећим и четвртим степеном стручности. Тако "Стиг" месецима безуспешно тражи 30 конфекционара.

Качар каже да у сарадњи са филијалом НСЗ-а у Новом Пазару управо припремају пројекат "да уозбиљимо све оне који су на списку незапослених".

– Сви они којима се понуди једном посао, а они га одбију, биће избрисани са евиденције незапослених. То значи да неће моћи да примају надокнаду и да им држава од пореза и доприноса легалних произвођача плаћа здравствено осигурање, док они раде "на црно" – додаје Качар.

Он наглашава да велики проблем чланицама Уније произвођача текстила, одеће, коже и обуће, која у овом граду окупља 60 фирми, представља управо нелојална конкуренција која запошљава раднике "на црно", нудећи им веће зараде и избегавајући обавезе према држави.

Власници текстилних и обућарских малих и средњих предузећа, али и оних великих – приватизованих, поздрављају предузете мере државе да смањивањем пореза и доприноса на зараде запослених поспеши запошљавање. За похвалу је и подршка Агенције за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) која за сваког новозапосленог исплаћује бесповратно по 2.000 евра. Међутим, у удружењу текстилаца и обућара ПКС сматрају да би та подршка требало да важи и за оне који запошљавају нове раднике и у изнајмљеним или купљеним празним фабричким  халама, а не само у случају када се гради нова фабрика.