Опседнут мјузиклом

Још пролетос је канска филмска популација имала ексклузивну прилику да се, уз сав неопходан гламур и агресивни публицитет холивудске компаније "Дримворкс", упозна са тада још незавршеним филмом "Девојке из снова" сценаристе и редитеља Била Кондона, који је заснован на истоименом популарном бродвејском комаду. Филм истражује успон и пробој афро-америчке музике током 60-их година двадесетог века, у контексту чињенице да она данас чини главну струју у Америци, и окупља велике црне глумачке и музичке звезде попут Бијонсе, Денија Гловера, Едија Марфија и Џејмија Фокса.

Филм је коначно и пред биоскопском публиком (код нас ће премијеру имати на Фесту), а јуче је широм света одјекнула вест да је филм "Девојке из снова" освојио највише, чак осам, номинација за Оскара, али не и оне за најбољи филм, режију и сценарио. Међутим, то као да није много потресло и Била Кондона (Њујорк, 1955) кога светска филмска јавност познаје и као добитника Оскара за најбољи сценарио и то филма "Богови и монструми" који је и режирао, али и по номинацијама за Оскара за сценарио мјузикла "Чикаго" и за филм "Кинси". У ексклузивном разговору за "Политику" овај необичан аутор, филозоф по образовању, између осталог, говори и о изазовима филмских прича које су утемељене на истинитим личностима и догађајима...

● Опет мјузикл, тачније музички филм? Каква је то врста изазова?

– О, велика. Волим мјузикл, за "Чикаго" само сам писао сценарио, а сада ми се пружила прилика и да пишем и да режирам. Када мало боље размислим постао сам опседнут мјузиклом.

● Можда то и не чуди с обзиром на то да сте Њујорчанин и да сте одрастали надомак Бродвеја?

– То и те како има утицаја на све што радим. Моје одрастање у Њујорку подразумевало је сталну посету позориштима још од дечачких дана, а паралелно са том љубављу развијала се и моја љубав према филму, али и писаној речи.

● У филму "Девојке из снова" као да потврђујете мишљење оних који сматрају да је музика афро-америчких музичара богатија емоцијама, експресивнија, и привлачнија неамеричкој публици?

– Може се рећи да је то тачно. Видите само пример Бијонсе, она већи тираж својих албума продаје у иностранству него у САД. То је, између осталог, и једна од тема овог филма. Када су се 60-их година на музичкој сцени Америке појавиле многе црне звезде, а нарочито девојке из соул-трија "Сјупримс" које су унеле гламур, било је то попут правог културног земљотреса који је протресао мејнстрим – белу америчку културу. Надам се да овај филм довољно указује и на то, али и на још једну важну уметничку чињеницу, а то је да су тада све баријере почеле да се руше. Захваљујући тадашњим потресима, дошло је до тога да је данас главна струја у савременој поп-култури Америке управо црначка музика и то више нема никакве негативне конотације, каквих је било готово све до краја 60-их.

● Да ли је пријатније бавити се причама попут оних о сексу и опсесијама у "Боговима и монструмима" и "Кинсију" или затворским искуствима у "Чикагу" или овом, о настанку једне потпуно легитимне музичке сцене и музичке културе?

– Ха, свака од тих прича је занимљива сама по себи и ја их волим на различите начине. Волим што сам се упустио у засењујућу причу о Кинсију чија су сексолошка истраживања демистификовала све добро скривене тајне америчког друштва и свеопшту хипокризију и што сам за насловну улогу одабрао Лајама Нисона. Волим интимност "Богова и монструма" и проживљена искуства у раду са Бренданом Фрејзером, Ијаном Мек Келеном и Лин Редгрејв. "Девојке из снова" као нека врста римејка чувеног бродвејског мјузикла, јесте и мој први филм рађен за велики холивудски студио. Уз то, ово је била и сјајна прилика да сарађујем са правим глумачким краљем Денијем Гловером, са једним од највећих комичара данашњице Едијем Марфијем, са планетарним звездама какве су, без сумње, Бијонсе и Џејми Фокс.

● Приче из свих ових филмова су провокативне и увек утемељене на истинитим личностима и догађајима. Да ли то значи да као сценариста бежите од фикције?

– Не, не бежим. Напротив, фикцијом надграђујем реалност. Може се чак рећи да дозвољавам својој машти да ради шта хоће.

● Чак и када отворено говорите о геј популацији или сексуалним настраностима?

– Није ми било потребно много маште како бих дочарао колико је могло да буде тешко и непријатно бити геј у Холивуду 30-их година. А то је управо животна прича "оца" Франкенштајна – Џејмса Вејла, о чијој старости говорим у филму "Богови и монструми". Претерано коришћење маште није било неопходно ни у филму о Алфреду Кинсију, пиониру истраживања сексуалног понашања код људи. Била је потребна само његова књига из 1948. године и моја вештина писања.

● Да ли би Вам више пријало да Вас сматрам редитељем или сценаристом?

– Ха, боље редитељем!

● Зашто?

– Зато што нико довољно не поштује писце, сценаристе а сви вапе за добрим сценариом. Заиста мислим да је писање сценарија најтежи посао у настанку филма, али и посао који нико у филмском бизнису Америке не поштује, јер успостављени систем је такав да то дозвољава.

● Волели бисте да режирате филм чији сценарио нисте Ви написали?

– И те како! Имате ли какав сценарио да ми понудите?