Opsednut mjuziklom

Još proletos je kanska filmska populacija imala ekskluzivnu priliku da se, uz sav neophodan glamur i agresivni publicitet holivudske kompanije "Drimvorks", upozna sa tada još nezavršenim filmom "Devojke iz snova" scenariste i reditelja Bila Kondona, koji je zasnovan na istoimenom popularnom brodvejskom komadu. Film istražuje uspon i proboj afro-američke muzike tokom 60-ih godina dvadesetog veka, u kontekstu činjenice da ona danas čini glavnu struju u Americi, i okuplja velike crne glumačke i muzičke zvezde poput Bijonse, Denija Glovera, Edija Marfija i Džejmija Foksa.

Film je konačno i pred bioskopskom publikom (kod nas će premijeru imati na Festu), a juče je širom sveta odjeknula vest da je film "Devojke iz snova" osvojio najviše, čak osam, nominacija za Oskara, ali ne i one za najbolji film, režiju i scenario. Međutim, to kao da nije mnogo potreslo i Bila Kondona (Njujork, 1955) koga svetska filmska javnost poznaje i kao dobitnika Oskara za najbolji scenario i to filma "Bogovi i monstrumi" koji je i režirao, ali i po nominacijama za Oskara za scenario mjuzikla "Čikago" i za film "Kinsi". U ekskluzivnom razgovoru za "Politiku" ovaj neobičan autor, filozof po obrazovanju, između ostalog, govori i o izazovima filmskih priča koje su utemeljene na istinitim ličnostima i događajima...

● Opet mjuzikl, tačnije muzički film? Kakva je to vrsta izazova?

– O, velika. Volim mjuzikl, za "Čikago" samo sam pisao scenario, a sada mi se pružila prilika i da pišem i da režiram. Kada malo bolje razmislim postao sam opsednut mjuziklom.

● Možda to i ne čudi s obzirom na to da ste Njujorčanin i da ste odrastali nadomak Brodveja?

– To i te kako ima uticaja na sve što radim. Moje odrastanje u Njujorku podrazumevalo je stalnu posetu pozorištima još od dečačkih dana, a paralelno sa tom ljubavlju razvijala se i moja ljubav prema filmu, ali i pisanoj reči.

● U filmu "Devojke iz snova" kao da potvrđujete mišljenje onih koji smatraju da je muzika afro-američkih muzičara bogatija emocijama, ekspresivnija, i privlačnija neameričkoj publici?

– Može se reći da je to tačno. Vidite samo primer Bijonse, ona veći tiraž svojih albuma prodaje u inostranstvu nego u SAD. To je, između ostalog, i jedna od tema ovog filma. Kada su se 60-ih godina na muzičkoj sceni Amerike pojavile mnoge crne zvezde, a naročito devojke iz soul-trija "Sjuprims" koje su unele glamur, bilo je to poput pravog kulturnog zemljotresa koji je protresao mejnstrim – belu američku kulturu. Nadam se da ovaj film dovoljno ukazuje i na to, ali i na još jednu važnu umetničku činjenicu, a to je da su tada sve barijere počele da se ruše. Zahvaljujući tadašnjim potresima, došlo je do toga da je danas glavna struja u savremenoj pop-kulturi Amerike upravo crnačka muzika i to više nema nikakve negativne konotacije, kakvih je bilo gotovo sve do kraja 60-ih.

● Da li je prijatnije baviti se pričama poput onih o seksu i opsesijama u "Bogovima i monstrumima" i "Kinsiju" ili zatvorskim iskustvima u "Čikagu" ili ovom, o nastanku jedne potpuno legitimne muzičke scene i muzičke kulture?

– Ha, svaka od tih priča je zanimljiva sama po sebi i ja ih volim na različite načine. Volim što sam se upustio u zasenjujuću priču o Kinsiju čija su seksološka istraživanja demistifikovala sve dobro skrivene tajne američkog društva i sveopštu hipokriziju i što sam za naslovnu ulogu odabrao Lajama Nisona. Volim intimnost "Bogova i monstruma" i proživljena iskustva u radu sa Brendanom Frejzerom, Ijanom Mek Kelenom i Lin Redgrejv. "Devojke iz snova" kao neka vrsta rimejka čuvenog brodvejskog mjuzikla, jeste i moj prvi film rađen za veliki holivudski studio. Uz to, ovo je bila i sjajna prilika da sarađujem sa pravim glumačkim kraljem Denijem Gloverom, sa jednim od najvećih komičara današnjice Edijem Marfijem, sa planetarnim zvezdama kakve su, bez sumnje, Bijonse i Džejmi Foks.

● Priče iz svih ovih filmova su provokativne i uvek utemeljene na istinitim ličnostima i događajima. Da li to znači da kao scenarista bežite od fikcije?

– Ne, ne bežim. Naprotiv, fikcijom nadgrađujem realnost. Može se čak reći da dozvoljavam svojoj mašti da radi šta hoće.

● Čak i kada otvoreno govorite o gej populaciji ili seksualnim nastranostima?

– Nije mi bilo potrebno mnogo mašte kako bih dočarao koliko je moglo da bude teško i neprijatno biti gej u Holivudu 30-ih godina. A to je upravo životna priča "oca" Frankenštajna – Džejmsa Vejla, o čijoj starosti govorim u filmu "Bogovi i monstrumi". Preterano korišćenje mašte nije bilo neophodno ni u filmu o Alfredu Kinsiju, pioniru istraživanja seksualnog ponašanja kod ljudi. Bila je potrebna samo njegova knjiga iz 1948. godine i moja veština pisanja.

● Da li bi Vam više prijalo da Vas smatram rediteljem ili scenaristom?

– Ha, bolje rediteljem!

● Zašto?

– Zato što niko dovoljno ne poštuje pisce, scenariste a svi vape za dobrim scenariom. Zaista mislim da je pisanje scenarija najteži posao u nastanku filma, ali i posao koji niko u filmskom biznisu Amerike ne poštuje, jer uspostavljeni sistem je takav da to dozvoljava.

● Voleli biste da režirate film čiji scenario niste Vi napisali?

– I te kako! Imate li kakav scenario da mi ponudite?